Он је осветио крагујевачку децу и ђаке а Срби му данас ни име не знају!

ВЕСЕЛИН ЈЕ ЗАБИО НОЖ У СРЦЕ НЕМЦУ КОЈИ ЈЕ СТРЕЉАО ЂАКЕ, РИКНУО ЈЕ КАО ЛАВ!

Срби га не памте,

Веселин Шијаковић је убио гестаповског официра, једног од најодговорнијих за нацистички злочин у Крагујевцу 21. октобра 1941

Навршила се још једна тужна годишњица од бруталног „прозивања В-3“ и стрељања ђака у Крагујевцу. Међутим Србија је потпуно заборавила свог хероја, који је пале ђаке осветио!

Марта 1943. године, у Врњачкој бањи, Веселин Шијаковић је убио гестаповског официра, једног од најодговорнијих за нацистички злочин у Крагујевцу 21. октобра 1941, када је стријељано 3.000 цивила, од којих 300 ученика.

Веселин Шијаковић је рођен 1924. године у Никшићу где су се његови родитељи доселили из Андријевице.

Други свјетски рат затекао га је у Крагујевцу гђе је учио Војно-техничку школу. Када су запосели зграду Војно-техничког завода, Немци су заробили се питомце, па и њега. Убрзо су, међутим, пустили Хрвате, Муслимане и Словенце, а Србе су упутили на принудни рад.

НА ЧЕЛУ ТРОЈКЕ

Са два друга, Веселин је успео да побегне у шуму, где су сусрели припаднике Југословенске војске у отаџбини, и то Јеличког корпуса који се већ био прославио ослобађањем Горњег Милановца, Ужица, Чачка, Пожеге. Одлучили су да остану са њима и распоређени су у јединицу задужену за диверзије. Јединица је била састављена од тројки. Веселин је постављен на чело једне тројке. И тако је крајем јула 1941. започело његово ратовање.

У јесен 1942, врховна команда је, по предлогу Равногораца из Београда, одлучила да ликвидира гестаповског мајора који је имао кључну улогу у стрељањима цивила и ђака у Крагујевцу. За тај задатак је одређена једна тројка с највише искуства. Ушли су у зграду у Београду у којој је живео тај мајор, кроз отворен прозор подрума, али их је на степеништу које је водило на спрат, дочекао немачки стражар и побио их.

У међувремену, гестаповски официр прешао је у Врњачку бању, где су Немци имали јако упориште, око десет хиљада војника. Шијаковић је сам пријавио своју тројку за ликвидацију немачког официра.

У исповијести за ревију Исток, љета 2005. године, Веселин Шијаковић је детаљно описао како је то успео:

„Ноћу смо се прикрали вили у којој је живео гестаповски официр. Чекали смо у дворишту да дође са седељке у оближњем хотелу. Око један сат после поноћи, у пратњи тројице војника, појавио се, тетурајући се, очигледно пијан. Војници су му помогли да се попне уз унутрашње степениште и вратили се да патролирају улицом. Када је отворио прозор од своје спаваће собе, посао нам је био знатно олакшан. Први пут су ми руке задрхтале, и то тако јако да су стубе почеле ударати о зид. Рекао сам себи: Ипак, ја несам за овакве задатке!

Успео сам некако да се попнем у уђем неопажено. Левом руком сам га шчепао за косу и главу му прибио уз јастук, а десном руком му зарио нож у срце. Рикнуо је као лав! Пошто главу није могао да мрдне, ноге су му отишле у вис и непрестано копрцале! У истом тренутку, ођекнуо је врисак жене која је лежала у суседном кревету, на моје запрепашћење. Збуњен, извадио сам пиштољ и упуцао је са пар метака! Моји другови, који су чекали у дворишту, мислили су да је немачки официр пуцао на мене, јер је договор био да не употребљавамо ватрено оружје, па је један од њих похитао уз стубе. Сударили смо се на стубама, низ које сам ја више падао, леђима, него што сам корачао.

Засвирале су сирене, позив на узбуну, а ми смо се дали у бег кроз суседна дворишта. Тек тада сам схватио да сам заборавио да узмем торбицу немачког официра, што ми је био један од задатака. Мислио сам да ћу због тога бити кажњен, међутим, од Врховне команде сам одликован Обилића медаљом, коју ми је касније, пред 20.000 бораца, уручио велики јунак Јездимир Дангић, командант Дринског корпуса.

Заробили су ме партизани на Ђурђевдан 1946. године на Устиколини. Опколили су кућу у којој смо се налазили нас тројица, као и укућани. Гађали су кућу и бацачима, па је рањено дете од једне године. Када сам видео да ће побити и ту породоцу, одлучио сам да се предамо. Три месеца је вођена истрага. Суђење је било на Војном суду у Нишу. Оптужили су ме да сам ратовао против партизана, што сам ја негирао, јер на њих, сем оног дана када су ме ухавтили, никад а нисам метка испалио. Ипак, осудили су ме на смртну казну. После три месеца, пресуду су ми преиначили у доживотну робију, и 1948. су ме пребацили у подгорички затвор Јусовача. Ту су ме држали у тоталној изолацији од других затвореника, у најгорим условима, иако сам био тешко болестан. Када сам био на издисају снага, 1952. године, пустили су ме да умрем кући. Сазнали су за мој случај пријатељи из Београда, и пребацили ме тмао, где ме спасио лекар др Веселин Савић.

Исте те 1952 године сам се оженио са Даринком Шарановић, која је дошла да ме обиђе, пошто је знала да сам робијао са њеним братом.

Веселин Шијаковић је од Српске православне цркве, за допринос православљу, добио Орден Светог Саве првог реда, а од патријарха јерусалимског Диодора – грамату „Витез православља“, за подвиг који је учинио на Васкрс 2000. године. Наиме, те 2000. године успио је да уђе, заједно са свештеницима, у Христову ћелију, што прије тога није успјело ниједном цивилу.

Након молитве у Христовој ћелији, дограбио је крст од 100 килограма, висок три метра, понео га 20 метара и предао свештеницима који су кренули ка Христовом гробу. Свештеници нијесу могли да вјерују својим очима – да један старац носи толики крст, испричали су то патријарху који га је позвао у госте и уручио му грамату „Витез православља“.

Веселин Шијаковић је умро 27. септембра 2009. године. Остала су му два сина Драгољуб и Богољуб (професор Универзитета, био је министар вера у Београду, у два мандата), и четворо унучади.

Извор ОТАЏБИНА