Легендарни мајор Драгутин Гавриловић сахрањен је у исцепаним чакширама, без војних почасти, у гробници своје рођаке на Новом гробљу у Београду.

Савез удружења потомака ратника Србије 1912-1920. поднео је иницијативу да посмртни остаци славног официра буду пренети у Алеју великана на стогодишњицу херојске одбране Београда 1915. Драгутин Гавриловић преминуо је 19. јула 1945, двадесетак дана пошто је након четворогодишњег заробљеништва стигао кући.

– Нове власти нису дозволиле сахрану уз војне почасти, нити да му се додели гробно место или да буде сахрањен уз браниоце Београда. Испраћен је уз говор краљевог пуковника Александра Тодоровића: „Још један храст мање из оне господствене шуме српских родољуба који су сагорели на олтару Отаџбине“ – каже пуковник у пензији др Раде Рајић.

Са официрима Југословенске краљевске војске, тада пуковник Гавриловић је заробљен 16. априла 1941. у Сарајеву, одакле је интерниран у Немачку. Из логора је одбио да као најстарији заробљеник изађе први. Изашао је последњи.

– У ослобођеном Београду, нове власти су га испитивале. Био је већ изнемогао, кост и кожа, и убрзо је преминуо у свом стану у згради у Београдској, која је касније порушена – каже Милош Маринковић (31), праунук Гавриловића.

На поменуту иницијативу потомци гледају као на добру намеру, али… Милошев отац, Благоје Маринковић (60), син Драгутинове ћерке Емилије, додаје: „Драгутин је сахрањен у гробници где су касније сахрањени и његова супруга Даринка, ћерке Милица и Емилија, зет, унука… Што се нас тиче, сматрамо да он ипак треба и даље да почива са својима“.

„Бела рука“ га није волела

За Драгутина ни међуратни период није био лак. Иако омиљен у народу и међу војницима, његово напредовање у служби спречавале су високе војне власти.

– Никад није био близак „белорукашима“ и то му је уништило каријеру. Након што је први пут пао на полагању генералског испита, ново полагање му нису дозвољавали, а на неком пријему је питао лично краља Александра, који му је рекао да је са његовом каријером готово. У Београд долази 1930, постављен је за место професора на Војној академији па је тако и склоњен из активне службе – причају потомци.

Одбио пучисте

Потомци славног ратника су поносни и на то што Гавриловић није прихватио генералски чин и фотељу министра војног у влади после пуча 27. марта.

– Изасланик је дошао у Драгутинову кућу, послужен је слатким и кафом и кад је кренуо на тему због које је дошао, Драгутин га је прекинуо: „Ако ниси дошао да ме питаш како ми је породица, онда овде немаш шта да тражиш!“ – каже праунук Милош, чији седмомесечни син носи име Драгутин.

Изнели га на вратима

У чувеном јуришу бесмртника на Дунавском кеју Драгутин Гавриловић прво је лакше рањен у руку, а потом тешко у врат.

– Двојици војника могао је да буде захвалан што је преживео. Они су га извукли са ратишта, носећи га на изваљеним вратима – каже праунук Милош Маринковић.
Својевољно је прекинуо боловање и прикључио се српским трупама. Прешао је Албанију, истакао се у пробоју Солунског фронта. Војвода Бојовић предложио га је за пуковника, али је против био наводно војвода Степа јер га је сматрао сувише младим за тај чин.

Историјски говор

„Војници, тачно у 15 часова непријатеља треба разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Одраз Београда, наше престонице, мора да буде светао. Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања. Наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине. Ви немате дакле, да се бринете за ваше животе, они више не постоје. Зато напред, у славу! За Краља и Отаџбину! Живео Краљ! Живео Београд!“, изговорио је 7. октобра 1915. тридесеттрогодишњи мајор Гавриловић. Овај говор ући ће у све војне уџбенике и енциклопедије.

Тито га избрисао

Драгутин Гавриловић је 1930. постао први почасни грађанин Крушевца. Одлуку су поништили почетком шездесетих, када је требало Тита прогласити почасним грађанином тог града јер „није био ред“ да маршал буде уписан као други.

Блиц