ОНИ СУ БИЛИ ПРВИ СРПСКИ КОМАНДОСИ! Летећи одред ”Бабунски”

Војни теоретичари и данас се споре око времена званичног настајања специјалних јединица у оквиру регуларних војски. Нема слагања ни у идентификовању земаља у којима су званично формирани први састави за дејства под којима се најчешће подразумевају герилске, диверзантске и друге акције на ратишту – углавном у плићој или дубљој позадини непријатеља. Постоје дилеме и око основних задатака специјалних јединица, посебно када се зна да поред квалитета борачког састава, у великој мери зависе и од расположивог наоружања.

Јер, мада је дејстава која се могу назвати претечама савремених акција специјалних јединица било и у време Ханибалових освајања, она се ни у тактичком ни у стратегијском смислу не могу упоређивати са начинима борбених поступака јединица насталих у оквиру професионалних војски.

Ратови које су Срби водили на овим просторима, обилују примерима који говоре о дејствима борбених састава, где су се, у већој или мањој мери, назирали елементи дејстава која нису била везана за фронт, већ су се изводила у време и са простора неочекиваним за непријатеља. Била су то више лукавства, односно замисли чији је циљ био да се противник доведе у заблуду о стварном распореду, намерама и употреби сопствених снага, како би му се нанели што већи губици у живој сили и ратној техници. Један од таквих примера познат је и са Боја на Мишару када су поп Лука Лазаревић и Јаков Ненадовић, притајени у шуми са 1500 коњаника напали Турке с бока, нанели им велике губитке и у великој мери допринели коначном исходу те легендарне битке из Првог српског устанка.

Доста борбених састава, група, чета и одреда који су војевали у позадини и на територији под непријатељском влашћу, срећу се током и после српско-турских ратова, као и бројни комитски састави који су дејствовали крајем деветнаестог и почетком двадесетог века. Интезитет њихових дејстава стално је растао, да би кулминирао током оба балканска рата. Комитски састави убацивани из Бугарске и Србије на територију данашње Македоније – која је у то време била саставни део Отоманског царства, дејствовали су непредвидиво, изненадним нападним, заседним, извиђачким, диверзантским и другим акцијама, због чега се не може порећи разлика између њихових и дејстава јединица у непосредном додиру са непријатељем.

Међу документима из којих се види како и када је у српској војсци потекла идеја о званичном формирању специјалних јединица, посебну пажњу привлачи наређење ђенерала Михаила Рашића, команданта Комбиноване дивизије првог позива народне војске, које је упутио командантима потчињених пукова. У том документу датираном 9. новембра 1914. године у Чикору, под О. бр. 21248 стоји следеће:

„У циљу припрема за наступање, наређујем да команданти пукова, према личном саставу својих команди и официра, поднесу ми своје мишљење, како би могли образовати по једну „летећу чету“ од добровољаца из своје команде који би били употребљени евентуално за гоњење и растројавање непријатеља, брзим кретањем и нападањем, ноћним препадима пушкама и бомбама.

Употреба ових летећих чета биће регулисана мојим упутом. Озбиљнијим четама придало би се по једно митраљеско одељење.

Официри, подофицири и редови из тих летећих чета, имали би, за случај каквог већег успеха, очекивати одличја, чинове и друга признања.

Одговор по овоме предати ми вечерас или најдаље до сутра ујутру“. У потпису: командант ђенерал М. Рашић.

Нема, нажалост, званичних докумената о предлозима команданата пукова, али је евидентно да су такве јединице, за специјална дејства на фронту и позадини непријатеља, стекле право грађанства и у пракси показале оправданост формирања и постојања. Неке од тих јединица из састава Ужичке војске, на пример, упућиване су 1914. и 1915. године преко Дрине, где су извиђачким и диверзантским дејствима задавале доста проблема аустроугарским посадама. Те прве борбене групе састављане су претежно од добровољаца, односно људи који су физички и психички били спремни да се упуштају у подухвате који су, поред храбрости, подразумевали изузетну издржљивост, одрицања и спремност на жртве.

Једна од познатијих јединица Војске Србије у Првом светском рату, која у сваком погледу припада породици специјалних јединица, свакако је Летећи одред „Бабунски“, на чијем је челу био Јован Стојковић – Бабунски.

Ова јединица, чија су дејства заиста била непредвидива, изводила је борбене акције како у позадини непријатељских јединица, тако и у обезбеђењу савезничких, најчешће француских снага чија је крила и бокове штитила и обезбеђивала од борбених, извиђачких и обавештајних дејстава диверзантских и других група и јединица Централних сила. Начине и ефекте Летећег одреда, најбоље илуструје извештај Јована Бабунског, који је својеручно написао и 10. јануара 1918. године послао команданту Прве армије војводи Петру Бојовићу. Ево комплетног текста тог извештаја:

„Част ми је известити Команданта да сам од августа месеца прошле године постављен за команданта Сектора Суха Гора, која је сада саставни део Грчко-Албанске неутралне зоне.

Овај сектор је врло простран и врло важан за савезничку војску, због тога обраћа се велика пажња од упада непријатељских комита. Кад сам дошао овде нашао сам сва села, хришћанска и мухамеданска потпуно организована од бугарских и арнаутских комита, који су у споразуму делали слободно читаву годину дана убијајући француска официре и војнике и вршећи разне шпиjунаже.

Ова организација захватила била велики простор, а центар био је Ресан, отуда су ноћом прелазили на овоме полуострво. Они су имали доста агената из села и вароши; тако, са једне стране вршила се шпиунажа од полуострва до Лерина и Солуна а са друге стране од Корча, Костура и Атине. Најмарљивији шпиуни били су Грци, нарочито француски повереници – који и сада има доста – па после бугараши, цинцари и арнаути. Цинцари су већином српски бегунци престављајући се као грћки мученици, а пред Французима се престављају из Старе Грчке па су овамо побегли од терора Константиновог као овејани Венецилисти.

Кад сам дошао на овоме полуострво, затекао сам стање врло жалосно, али за непун месец дана повратио сам ред и мир. Шпиуне сам похватао а комите који су се затекли на овој страни ни један се није вратио натраг. Сада овде влада потпун ред, села су организована, тако да апсолутно није могућа поновно тајна организација.

Дакле из позадине сада нема и не може бити никакве опасности, али бојазан је споља, јер непријатељ може лако пребацити извесне делове овде и загрозити савезничкој војсци, јер ја немам више од 100 војника; зато учтиво молим ако је могуће да одред добије још 100 војника како бих могао сигурно чувати овај сектор од упада непријатеља и тајних агената…

Пре десетак дана био је овде Нач. Француске Врх. Команде и обишао је цео сектрор; био је задовољан досадашњим мојим радом само је изразио жељу да се одред повећа са још 100 људи, говорећи да је место врло важно и треба га потпуно осигурати, такође обећао да ће ми дати 8 ком. машинских пушака.

Ако ми се одобри тражени број војника, онда да ми се одобри да и сам одаберем познате и за овај посао вичне војнике, који се сада налазе у разним јединицама наше војске“. У потпису: Командант Сектора Суха Гора Јован Бабунски.

Месец дана после извештаја Јована Бабунског, 10. фебруара 1918. године, из Команде савезничких снага стиже похвала у којој, према „Споменици Јована Бабунског“, издатој 1921. године у Новом Саду, стоји да је он „Официр, чија је храброст легендарна у српској војсци, већ похваљен за опасне мисије, које је извршио сјајно, недавно се опет одликовао својом хладнокрвношћу и својом интелигенцијом у вођењу једне операције, која је омогућила заробљавање двојице немачких ђенералштабних официра и једног бугарског војника и разрушење једног моторног чамца са којим су се потопили један официр и три војника непријатељска.“

Летећи одред на чијем је челу био Јован Бабунски, формиран је јуна месеца 1915. године под називом: Летећи жандармеријски одред. Име је добио по једном броју професионалних жандара који су ушли у његов састав, мада су највећи део борачког састава чинили стари четници и Срби – заробљеници аустроугарске војске, пореклом из Лике и Војводине. Одред је средином новембра месеца 1915. године ушао у састав 8. пука афричких ловаца – јединице француске војске. Септембра 1916. године Врховна команда Летећи одред ставља под команду Прве армије, уз напомену „да се не уводи у борбу као борачка јединица“, пошто је за њега „резервисана нарочита улога за коју ће следовати накнадно наређење.“

Као једини самостални, четнички одред војводе Бабунског остаје под командом Врховне команде све до ослобођења Београда. У едицији Велики рат Србије (књига 20, стр.658) наведен је текст депеше министарства од 1. новембра 1918. године, којим се наређује расформирање Летећег одреда. У депеши стоји поред осталог да одред Јована Бабунског „пошто је завршио задатак за који је био формиран, и то што су куће свих његових четника опљачкане, разорене и све покретно имање уништено то се наређује да се овај одред расформира и сви четници пусте својим кућама на неограничено осуство“.

За заслуге у рату Јован Бабунски је одликован великим бројем ордена и медаља међу којима Карађорђевом звездом са мачевима, две француске легије части, француским Ратним крстом, руским Крстом светог Ђорђа…

Јован Бабунски је преминуо 17. фебруара 1920. године у Велесу, у 43. години живота.

Нови Гвоздени пук