Припадници Речне флотиле из Новог Сада прва су организована спасилачка екипа која је у претпрошли четвртак навече ушла у поплављени Обреновац. Војници 93. ронилачке чете и Другог понтонирског батаљона једини су те вечери организовано спасавали унесрећено становништво.
ПОТОП – У Обреновац су се упутили превентивно, изгледа једини у Србији слутећи шта би вишедневне кише могле да учине тој општини, но кад су дошли, вода је већ потопила село Велико поље те су одмах кренули са евакуацијом. Према речима војника, те вечери било је језиво, довикивали су се с људима, везе с командом нису радиле, нити је иког било да им помогне при сналажењу, јер Обреновац нису добро познавали. С друге стране природа није посустајала, вода је константно бујала носећи све пред собом и пред зору је било јасно да је Обреновац изгубљен.
– Као сцена из филма „Непријатељ пред вратима“ када војници дођу, а Стаљинград читав гори, тако сам се осећао када сам ујутро дошао у Обреновац. Струје није било, комуникације нису радиле, маса људи тражи помоћ, а ми се довикујемо и излачимо унесрећене – каже поручник Срђан Милојевић.
Његов колега, мајор из Другог понтонирског батаљона Миле Миковић каже да је тактика била да прво наслажу храну и воду у чамац и поделе становништву, јер нису могли све да евакуишу, те потом њих 15 колико стане извуку из града. Спасавање је било ризично – ограде, аутомобили и друге препреке остале под водом, отежавале су им пут. У једном моменту морали су из бујице да извлаче и руску спасилачку екипу која се преврнула. Недостатак опреме, евакуација 1.000 жена и деце из школе са старим “фаповима” у 1,5 метара дубокој води, стално пресвлачење и купање киселом водом памтиће док су живи.
– Уливао сам људима наду и говорио да ћемо доћи по њих, мада нисам знао хоћемо ли се три метра даље преврнути. На главним улицама права бујица. Једном нас је чак однела у неко двориште и угурала у гаражу. Вода је на неким местима била дубока и по пет метара, мој колега се закачио за жицу од бандере – прича Миковић. Да не би преврнули чамац људи су му са првог спрата скакали на груди, јер је то био једини начин за спуштање.
– После три дана рада и неспавања пореметила нам се перцепција. Када смо гледали у воду чинило нам се да она с леве и десне стране понире у бездан – наставља Миковић, чије кости још осећају последице скакања, а као и сваки од 42 његова војника подељених у седам екипа завршио је с набубрелим ногама.
– Ноћу нисмо имали водича и то је био највећи проблем. А људи нервозни, поједини гађају чинијама што не стигнемо да их покупимо, а онда нека бака кроз терасу каже да нема намеру да иде али ето донела нам је колаче па да се осладимо – препричава ронилац Милорад Јокић, старији водник.
Сад треба спасавати рудник
ПУМПЕ – Војнике Речне флотиле чека други важан задатак, одлазак у копове Тамнаву западно поље и Велики Црљени, где ће поставити три понтонске скеле са три пумпе и почети са црпљењем воде из рудника. Тамнава је тренутно највеће језеро у Србији и само у њој има 210.000.000 кубних метара воде која ће се испумпавати све до новембра
24сата
фото: Министарство одбране
