Пре нешто више од месец дана, у тексту којим смо недвосмислено указали на природу не само епидемије, већ и тиранске власти у Србији, окарактерисане су основе обе појаве. Данас, природама и једне и друге ствари не мора се ништа додавати, нити ћемо, далеко било, било шта реформулисати. Све битно је речено, а понављање теза и закључака у рационалном дискурсу је не само контрапродуктивно, већ и непристојно. Но, ваљало би указати на неке важне ствари, додуше подразумевајуће, али по суду аутора такође далекосежно важне, које се могу у даљем развоју наше стварности изгубити из вида, или можда чак заборавити.
Као што је белодано јасно да над људском популацијом лебди свакодневна опасност од појава заразних болести, којих је било и у прошлости и којих ће бити, јасно је и да смо сведоци актуелне светске епидемије вирусне инфекције болести сличне грипу. Епидемиолози и други лекари тврде да је за ту епидемију одговоран вирус „Ковид 19“, те нема ниједног здраворазумског доказа да у то не верујемо. Такође, исти лекари, као и сваке године, апелују на заштитне мере, обазривост, на рањивост старијих и болесних. И сваке године политички моћници их углавном игноришу. Све до сада, када су, чини се, стрепњу и опрезност лекара повећали, увећали до паничне хистерије и по свему судећи у свим правцима предимензионирали.
Злоупотреба епидемије у политичке сврхе
Разлог за то није у алтруизму и бризи за судбину сваког људског бића, већ искључиво у егоистичким економским и политичким интересима. Здравствена криза је згодна прилика да се њоме покрију сви промашаји и банкрот и досад урушеног неолибералног економског концепта, а да приде, најмоћнији зараде на њој. Истовремено владајуће олигархије, приказујући је као парекселанс патриотско питање, учвршћују или повећавају сопствену подршку у јавном и бирачком мњењу. Учвршћују своју власт на уштрб нивоа демократичности, високе контроле злоупотреба и свеопштих друштвених стандарда.
На делу у садејству имамо епидемију као чињеницу за коју, додуше, није извесно да ли је изазвана или спонтана, што је у овом контексту мање важно, и, на другој страни, паразитско експлоатисање и храњење њоме од стране владајућих политичких елита у многим државама.
Кад је реч о Србији, и иначе неодмерен и монструозан Вучићев режим паразитира на овој епидемији бестидно, апсурдно, садистички и богохулно. Добио је савршен повод да покаже своје право фашистоидно лице најгорих тоталитарних властодржаца и да буквално утамничи бар два милиона људи. Осталима дозвољава кретање, али једва и помало. Усхићено је и зачас увео полицијски час и додао нас списку који чине: Парагвај, Еквадор, Хаити, Чиле, Гана, Обала Слоноваче, Мали, Сенегал, Република Јужна Африка, Буркина Фасо, Кенија, Саудијска Арабија, Сијера Леоне. (Овде). Има ту још неколико земаља као и неких државних полуфабриката из нашег суседства, но сигурно је да је нашем председнику Сијера Леоне била идеал без премца јер је забрану кретања и ванредно стање прогласила без и једног јединог случаја зараженог коронавирусом.
Елем, сасвим је забранио контакте и излазак из куће старијама од 65 година, а онда им је прописао да сви у исто време, у одређеним продавницама, бораве у кратком временском периоду. Забранио је градски јавни и међуградски превоз. Укинуо је аутобусе и возове, а његови партијски каравани с њим на челу крстаре Србијом уздуж и попреко носећи тобож помоћ коју само они могу да уруче. То нико без чланске карте СНС не може да уради. Наредио је карантин свакоме ко је био у контакту са зараженима, а сам није хтео ни да се тестира након потврде да му је члан породице заражен. И то баш онај за којег је претходно тврђено да је као волонтер обилазио и помагао старим људима у изолацији. Прописао је казну од 50 до 150 хиљада за непоштовање мера, а у Грчкој је казна за такво дело 150 евра.
Суспендовао је уобичајене судске процедуре и у ту област новотаријом увео своје, „преке“ судове који суде без пороте, а преко електронске апликације „Скајп“. Поставио је за неформалног шефа стручног тима човека који за два месеца пуни 65 година, да „кредибилно“ наређује људима који су од њега старији два месеца да се затворе у своја четири зида и не вире кроз прозоре и кључаонице. Задржао је компромитованог најсмешнијег члана стручног тима да и даље прича своје приче у које, чак и да су апсолутно тачне, нико нормалан не може да верује, а у тиму имамо и заову.
Без икакве мере доминира на свим режимским електронским медијима и таблоидима. Он је ударна афирмативна тема свих емисија и чланака режимских медија. Он је позитивна вест, а његова опозиција увек негативна. Улоге негативаца су у Вучићевим медијима одавно подељене и резервисане за опозицију, а помињу их углавном само да би се тврдило колико је Вучић бољи, паметнији, вреднији и поштенији од конкуренције.
Сигурно је да ће се његовим злоупотребама, парадоксима, контрадикторностима, дискриминацијом и сваковрсним терором бавити многи слободоумни људи и у Србији. Нема више никакве дилеме да ће о овој својеврсној прикривеној диктатури остати многа сведочења, записи, документи и докази који ће поступно откривати да је Вучићево ванредно стање имало две основне сврхе:
Прва, нека њему својствена логика и закономерност уточила му је уверење да ће чврстим ванредним стањем са што радикалнијим мерама ограничавања слобода и права ојачати предизборну позицију.
И друга, толика рестрикција слободе грађана њему као тиранину и врховном судији који о судбини свих и свега одлучује и пресуђује, доноси огромне, наркотичке дозе моћи која му је и храна и терапија коју сам себи убризгава. У том пољу искључивог субјективног доживљаја политичке опортуности и уживања у моћи и славољубљу делује командант ове оргијастичке параде заумности, штеточинства, апокалипсе и сатанизма чинећи све што је у његовој моћи да му се наум оствари и пројекат успе. А да ли ће, не зна се, јер не зависи само од њега, него пресудно од овога заточеног и у главу удараног народа који је на крају снага после тридесет година интензивног трпљења сопствене власти порађаних од злих отаца и још горих мајки. Хоће ли Вучић да пукне као и Милошевић видећемо. Из петиних жила се потрудио да му се то деси.
Отворена су питања судбине садашњег неолибералног економског модела
Кад је, пак, о епидемији реч, верујемо да ће се показати да секундарни или терцијални разлози дефинишу њен учинак и последице. Неће бити великих осцилација између држава које су увеле оптималне, минималне, или радикалне мере спречавања ширења заразе. Велике разлике појавиће се на неком другом плану, у осталим друштвеним областима, економији, привреди, менталном здрављу, демократији и другим веома важним областима које су неправедно и изузетно штетно, а у време ове епидемије, закопане у мрачни запећак. Не верујемо да ће поштена статистика забележити значајан скок смртности нити иоле озбиљнију медицинску специфичност након „Ковида 19“. Можда здравствена инфраструктура, организација, неки здравствени системи који се нису добро организовали…
Међутим, отвориће се дубоке стручне расправе о томе зашто је „Ковид 19“ гурнуо у сенку све остале респираторне вирусе, и друге агенсе који се шире на сличан начин, па и све друге, много озбиљније болести. Зашто су се радили непоуздани тестови само на тај вирус, а последице приписивале само његовом деловању, кад нема доказа да је само он одговоран за клиничку слику? Где је нестао сезонски грип у ери „Ковида 19“? Где су докази за утврђивање већег потенцијала ризика овог вируса у односу на већ циркулишуће коронавирусе? Зашто су погрешно тумачени подаци о експоненцијалном расту заразе и смртности када није било могућно утврдити тачан број заражених, односно сваким даном је повећавана база тестираних, итд, итд, а о још много других важих чињеница можете прочитати и овде…
Из другог плана, али изгледа суштински и битно, отворена су питања судбине садашњег неолибералног економског модела. Видимо и нове обрисе политичко-економско-безбедносног сукоба САД и Кине. Помаљивање једног паралелног центра моћи персонификованог у деловању Била Гејтса, његове мултинационалне компаније и фондације и свих других сличних милијардера за које не знамо чак ни да ли делују конкурентски, полицентрично или синхронизовано.
Бележимо драстичан пад нивоа демократије и слобода. Јачање ауторитарних, волунтаристичких тенденција и нестајање грађанске супстанце. Слободна друштва постају све мање слободна, а појединац све више део колектива у којем није битна судбина појединаца. Солидне економије доживеће озбиљну кризу, а у нашем случају не постоји примерен термин за дебакл и катастрофу у којем ће се наћи то што неки називају „српском економијом“.
И није крај, јер се у Србији дешава још нешто. Као што је Вучић отео државу од народа, тако су двојица архијереја отели Цркву као правно лице од верујућих. Зато су у Србији проблем литургије, а нису гужве у „Лидлу“. Зато у Србији не може народ да стоји у цркви, али радници у „Јури“ морају да раде. И као случајно нападнуто је нешто што је сам основ вере, нешто што једноставно не дозвољава релативизацију у теолошком смислу – причешће. Као да је „Ковид 19“, први вирус који хара овом планетом, и као да су верници који су се вековима раније причешћивали, увек били само потпуно здрави људи.
Нападајући причешће руши се темељ хришћанства, јер ако то није огањ којим се свака нечистота сажеже, у шта друго хришћанин да верује?! Може одмах да почне да верује у долар, или евро, шта му је драже, и да себе изнесе на тржиште. Зато је кашичица за причешће постала симбол опасности за ширење смртне заразе, а верујући народ предмет исмевања, пљувачине и најочитије мржње и псеудомондијалистичких, северноатланских медија и ове власти. Ето, иако међусобно у рату, кад је реч о тројној релацији, северноатлански медији су с Вучићем по питању православља пронашли заједнички језик по оној старој формули – „непријатељ мог непријатеља мој је пријатељ“. Било је довољно само да се перфидно потпали барут, да се синхронизовано у неколико таквих медија из тобож забринутости за општи интерес покаже прстом на „највећи од свих проблема“, тј, да му се мало помогне да падне с терасе, а онда ствари већ иду својим током, односно гравитација чини своје. Све то наишло је на „добар одјек“ правог сатанистичког дивљања на друштвеним мрежама проношеног од стране фанатичних антиправославаца чији општи мирнодопски атеизам у конкретном православном примеру бива друштвено потврђен само ако подразумева омаловажавање, вређање, одрицање права православним верницима да верују и исповедају своју веру. Та чудна мешавина атеизма за све друге и антитеизма за православне, заразила је дубоко еврофилски башибозук забринут само за своју задњицу и сопствени комфор, провод и шопинг. Заоденути брижношћу за тобож опште здравље ти душебрижници упрегнути су, најчешће несвесно, у право сатанистичко дивљање кроз вокабулар који верујући људи могу да разумеју само као брутално богохуљење. Таквим током управља и овдашња власт, али и она која овдашњом управља. Северноатлански центри моћи дуготрајни рат против Православља воде до истребљења.
Кад је реч о неким другим стратешким интересима ствари тактички стоје мало друкчије. И овдашња власт и овдашњи северноатлански медији имају заједничког господара којем је, због овакве позиције фигура на табли, у интересу да се њихови медији и њихова власт у Србији тренутно бију.
С које год стране посматрано, а особито кад је реч о Србији, будућност изгледа веома сиво. Виролози кажу да није извесно да људи могу да стекну имунитет на „Ковид 19“, што значи да се могу и више пута њиме заразити, али се то још увек не може гарантовати. Видећемо још.
А кад је реч о Вучићу, ту је, на жалост, друкчије. Потпуно је извесно да се имунитет на такву појаву не може стећи. Епидемија било чега је мачији кашаљ у односу на њега. Смртност коју он носи за државу, економију, друштво и слободу је сто одсто!
Речју, бавећи се коронавирусом потпуно смо занемарили драму и страхоту која се иза брега ваља, која нам долази на свим могућим пољима, и не само од наше власти. Јер Вучићева власт, колико год страшна била, само је делић мегакатастрофе коју нам спремају милијардери и други господари планете. Изгледа да смо „Ковид 19“ некако преживели у значајном броју. Све ово што се њиме прикрива и што се у његово име чини, много је веће искушење. Јагњећа је кожа тај „Ковид 19“, а оно испод ње није вук, него Звер.
Славко Живанов, Србин.инфо
