Опанци тазе, код мајстор Лазе

Гуча – Петнаестогодишњи Лазар Ивановић почео је да долази у Гучу као двогодишњак, с родитељима, па се сад цери кад му неко каже да је стара саборска гарда. Мило му.

Његови – мати Беба и отац Славиша – имају у Дражмировцу код Јагодине најчувенију опанчарску радњу у Србији, и из родног села стигну на сваки велики народни збор или вашар у држави. Годинама су редовни у Гучи па су на 57. Сабору, ономад, имали чак три своје тезге на различитим тачкама варошице, али са истим еспапом: опанци, народне ношње, капе за орача и војника, и сарачка ситнеж.

За једном тезгом родитељи, за другом њихове кћери Аница (20) и Ирена (19), за трећом сам брат Лазар.

– Није ми први пут. Од 2014. дају ми да продајем сам и да паре буду код мене – каже дечак за „Политику”.

Дакле, као стари трговац у Гучи, за лето или два добиће и помоћника.

– Чекам да ми порасте брат Богдан, он сад има седам година и за време Сабора отишао је код бабе и деде, а нас петоро дошли смо да радимо.

Највећи опанак и 57. Сабора, величина 104, красио је баш тезгу Ивановића, али није било среће да нађе купца. Лазо је тражио 300 евра за овај, скоро уметнички рукорад надајући се да ће, као и претходних година за сличне величине, купац бити неки наш човек из Аустралије или Канаде, који то пазари, упрти на леђа и носи у авион па преко мора и океана. Као племенски сувенир.

Али, ако нема Срба, добри су и Јапанци.

– Један човек из Јапана малопре је купио два пара опанака, број 23-24, који заједно коштају 2.400. Толико сам му тражио, а он остави 4.000. Кажем му да је то више него што треба, а он мени вели: дринк.

Уме ли јуноша да нам рекне колико је вешт у основном занату, шта зна да уради пре него што прода?

– Код куће правим сандале и шајкаче. Знам и да плетем опанке.

– Добро, колико је опуте потребно за пар опанака број 45?

– Три метра, говеђе – одговара као из топа.

– За овај 104, колико је коже отишло?

– Два квадрата, или пола вола – рече Лазар.

Домаћин ове вредне куће, Славиша, сваке године на Сабор у Гучу донесе по једну мудролију и она служи као трговачка порука са њихових тезги. Једном је то била изрека „Јапанцима јапанке, Србијанцима опанке” (2012), па „Да нам нису ти опанци, ми би данас били странци” (2013), „Некада су људи ходали боси, а данас се свако поноси што српски опанак носи” (2014), „Ко поштује традицију, тај чува нашу нацију” (2015), „Опанчићи некада сви правише, а данас ништа без нашег Славише” (2016), „И кад сија сунце, и кад падају кише, увек су најбољи опанци код мајстор Славише” (2017).

Ове године, и син му се придружио. Дечак је за своју тезгу смислио следећу поруку: „Опанци тазе, код мајстор Лазе”.

Мајка га моли да на врелом дану обуче и један њихов фермен, да бисмо сви видели како му стоји. Прихватио је без речи, смејући се, можда нешто слично неке године и понесе у град, ако га девојка не буде грдила. Изузетно леп и вредан део одеће, урађен још 1933, носио је на венчању неки богати Јагодинац, а недавно га мајстор код Ивановића обновио радећи два месеца, на руке, бућмом. Те линије од упреденог конца вратиле су фермену негдашње господство, али ће купца и његових 350 евра морати да чека бар до следећег народног збора, негде у Србији.

Аутор: Г. Оташевић, Политика.рс

Фото: Г. Оташевић