Опасна игра маски над портретом Србије…

Марина РАГУШ

На трећи дан православног Божића на празник Св. Првомученика и Архиђакона Стефана, Србија је добила нови предлог Резолуције о основним принципима за политичке разговоре са привременим институцијама самоуправе на Косову и Метохији. Истом приликом  Први министар Србије добио је платформу за поменуте разговоре са чијим текстом јавност, како је речено, неће бити упозната већможе да је претпостави, јер је полазна основа предлога Резолуције коју треба да усвоји српски Парламент. Састанак на „врху“ како доликује важном историјском тренутку десио се пошто је Председник Србије добио „шамар“ од те исте ЕУ која је политички савезник и пут без алтернативе политичкој „елити“ Србије.

Зашто шамар?

Како, иначе, назвати одбијање захтева да први човек Србије присуствује Божићној литургији у Грачаници, која је (узгред) под заштитом УНЕСКО-а?! Пријатељским гестом? Чином bona fide? Претераном бригом за безбедност?! Статусном неутралношћу ЕУ?! Или, просто постављањем на место коришћењем, у народу одомаћеног, шамара. Истини за вољу реч је о вербалном пљуску по образу али се крцакање врата и подрхтавање тла од силине удара у земљу на далеко чуло и осетило. Уосталом, и сам председник је изјавио да: “…тај испит није положила европска заједница…ово ће бити основ за преговоре. Ово је бити или не бити-да ли председник може да оде на Косово или не.“[1]  Исувише очигледно презриви однос иституција које представљају ЕУ на територији КиМ инспирисао је и још једно признање од стране српске институције каква је председник, па смо тако чули да: „ЕУ мора добро да размисли када убеђује Србију да је статусно неутрална и да жели да помогне да сви живимо боље.“[2] И све ово је и већ виђено и већ доживљено! Међутим, права је констатација да Србија треба добро да размисли када убеђује народ да ЕУ нема алтернативу и да ћемо сви помрети од глади уколико тај пузећи став на ЕУропском путу напустимо. Када кажемо Србија мислимо на „званичну“ Србију. Незванично у Србији постоји и народ који више него добро зна како изгледа гулити кожу с колена док га вуку по том путу „без алтернативе“ ка Бриселу!

Верујемо, да актуална власт у том правцу неће размишљати јер јој то и није дато у мандат који је добро зарадила поданичким ставом према бриселској кухињи у којој, како чујемо, служе јела с америчког и немачког менија. Оног истог, који се базира на конзумирању српског меса! И то је јасно! Није само јасно да ли „власни“ било у Србији или у Бриселу (што му дође исто) мисле да могу још дуго да се играју с пулсом народа који све ужурбаније бије?! Читајући текст предлога Резолуције, чини се да државни „врх“ болује од истих болести као и сви претходни „врхови“- једна од тих је и да ће трајати дуго до, евентуално вечно, јер бољих у Србији нема! Као што написасмо, ипак је реч о болести која се лечи…на већ познате начине а примера је толико и већина од њих је још увек свежа! Тако и сам текст предлога Резолуције уз пратеће образложење неминовно покреће питања смислености и достојности живота у Србији. Да ли смо, заиста, достојни историјског задатка који је време, с околностима које нису нимало повољне за Србију, поставило пред нас? Уколико се, како читамо, полази од одбране Уставног поретка Србије и резолуције 1244 као правног оквира унутар којег се може решавати питање Косова и Метохије онда је немогуће остати доследан евроинтеграцијама. Као што је недопустиво преговарати (макар се то називало разговорима) са привременим институцијама тзв. независног Косова, подједнако као што је и неприхватљиво и само постојање мисије ЕУЛЕКС-а на КиМ. И то су чињенице које произлазе из самог Устава и Резолуције 1244, и нема даље! Или се следи слово Устава Србије или се прогласи окупација од стране ЕУ-не постоји треће решење. Макар не у главама оних којима је потпуно јасно шта претпоставља одбрана уставног поретка у случају да је он угрожен. Ауторима предлога текста Резолуције, једанаесте по реду уколико нас памћење добро служи, све је могуће. Па тако, у тачки 1. предлога Резолуције каже се да „Народна скупштина Републике Србије, на основу Политичке платформе за разговоре са представницима привремених институција самоуправе у Приштини утврђује основне принципе за политичке разговоре са представницима привремених институција самоуправе (ПИС) у Приштини:

а) Република Србија, у складу с међународним правом, Уставом и вољом грађана, не признаје и никада неће признати једнострано проглашену независност Косова;[3] да би се већ под тачком г) која гласи: „разговори са представницима ПИС у Приштини и сваки договор који буде постигнут треба да дају допринос европским интеграцијама Републике Србије[4] фактички поништили и Устав и Резолуција УН 1244.

Евроинтеграције за Србију значиле су и значе легализацију противправно одузетог дела територије (КиМ) и то употребом силе од стране најјачих држава ЕУропе (78 дана агресије на тадашњу СРЈ).Следствено томе, то значи и признање једнострано, такође противправно, проглашене независности Косова коју су (међу првима) признале европске земље, које су без одлуке Савета безбедности седамдесетосам дана бомбардовале суверену европску земљу уз употребу наоружања које је међународним конвенцијама забрањено!

Признање тзв. независног Косова значи: признање постојања институција ове НАТО творевине, сторнирање Устава Србије и завршетак реализације западног „пројекта КиМ,“ чију једну од фаза памтимо као „акцију Милосрдни анђео!“ Тако сва та заклињања да „никада нећемо признати независност тзв Косова“ заиста звучи попут увреде када сваки поступак, демантује реторику која служи само у сврху освајања бирачког тела. Поготово, када предлог текста Резолуције нама говори и у својој тачки 4: да„Република Србија приступа дијалогу у Приштини свесна значаја који би постизање обострано прихватљивог решења за Косово и Метохију имало у контексту даље и убрзане интеграције читавог региона Западног Балкана у Европску Унију.“[5] Што даље додатно потврђује доледност тренутне власти на даљем распарчавању и дерогирању свега онога што је Србија некада била и што је требало да буде-портрет слободе међу маскама наказних неолибералних олигарха!

Све даље што пише у образложењу предлога Резолуције а односи се на очување државних атрибута Републике Србије на територији отетог Косова и Метохије можемо да схватимо као политичку платформу извесних избора у Србији. И ништа више! Уосталом у самом образложењу стоји: „да полазећи од чињенице да је Република Србија у досадашњем току политичког процеса, упркос и након нелегалне једнострано проглашене независности Косова, својим поступцима пружила ПИС у Приштини ограничени правни и међународни субјективитет и легитимитет, разговори на високом политичком нивоу треба да буду вођени о превазилажењу институционалних паралелизама на подручју Аутономне покрајине Косово и Метохија, не задирући у питање међународног и државно-правног статуса ПИС у Приштини…“[6] и то је довољно да се разуме да остатак текста образложења који предвиђа инсистирање српске стране на успостављању Аутономне заједнице српских општина на Косову и Метохији и све што из тога произлази; успостављање специјалног стауса за сеоске енклаве у којима Срби и други неалбанци чине већинско становништво; повратак расељних лица са КиМ; решавање имовинских питања…тек су полазне основе предизборних кампања или, да ли неко очекује да ће шиптарске власти којима је Србија својим поступцима признала легитимитет уопште разговарати на ову тему?! Верујемо да наивних у Србији више нема! Као и што од политичких актера Србије не можемо очекивати сада добра решења за КиМ, односно за Србију. Оно што је народ очекивао верујући датим предизборним обећањима, а само да вас подсетимо на део интервјуа за лист Печат, који је 17. маја прошле године, дао актуални председник Србије: „Ако ја победим, спречићемо пропаст државе. Борићемо се за опстанак Космета у Србији; док смо живи ја и сви чланови СНСа, борићемо се за Космет у Србији. Испитаћемо и уставност Статута Војводине. /…/ Преиспитаћемо и противуставне преговоре о судбини Космета које је водио Борко Стефановић…“.[7] Насупрот очекивањима, данас тај исти народ сведочи томе да дипломатски представници западних земаља у Србији решавају проблем створен око споменика подигнутог у„славу“припадницима бивше ослободилачке војске Прешева, Медвеђе и Бујановца у центру Прешева![8] Јаче потврде чињенице да је уставни поредак Србије, не нападнут, не угрожен–већ сломљен, признаћете нaма! Питање је само шта с тим сазнањем даље радити? Или, да ли било ко на власти у Србији може нешто конкретно да уради на изградњи јаке и стабилне државе?

Наравно да може! И наравно да Србија има своје „излазнице“ из пакла у који ју је увлачила одрођена власт у континуитету од 2000. Међутим, то сада не може да се види јер се: с намером продукује страх како би се манипулисало осиромашеним и пониженим грађанима Србије; јер се безпоговорно испуњавају интереси Запада.

Други пут постоји!

Тај други пут, пут опоравка Србије, како економског и политичког, тако социјалног и духовног претпоставља нове људе-лидере који ће недвосмислено и храбро повести народ путем на ком се сагињати неће.Неправда која је дошла од сила Запада мора бити сломљена и то је неминовно.Питање је да ли ћемо тај воз ухватити на време.

Не треба заборавитипросвећене умове који нас подсећају на давно заборављене мудрости:

„Законита је само она власт која се усаглашава са животом народа, која воли свој народ. Потребно је да они који владају воле свој народ, да све раде за добро народа, а да народ свесно воли своју власт и да јој се, полазећи од закона љубави, потчињава. Народ треба да се труди да чини све што му власт говори јер зна да иза потеза власти стоји брига и старање о његовом добру. О његовом материјалном благостању и, што је најважније, о спасењу душа, о духовном и моралном здрављу нације. Док читамо сведочанства о Крштењу Руси морамо се дивити како су Кијевљани и цео руски народ примили Кнежеву одлуку да се прихвати нова вера. Кнез Владимир је одредио дан крштења и наложио читавом Кијеву да дође на обалу Дњепра и прими нову веру. А како је на то одреаговао руски народ?  Да је нова вера била лоша – ни Кнез ни бојари никад не би пристали да је приме. Кнез Владимир је у тим тренуцима извршио снажан утицај на људе рекавши својим поданицима Кијевљанима: Ко не дође на обалу Дњепра и не прими крштење, тај ми није ни друг ни брат! А како је тада неко себи могао да дозволи да Кнезу не буде друг?! Све ово говори да су везу између политичке власти и потчињеног народа учвршћивли међусобна љубав и поверење. Они су волели једни друге, са самопожртвовањем. Стога, кад би Кнез рекао „идемо тамо да ратујемо, тамо ћемо положити своје главе”- то је значило: Кнез је рекао и готово! Сви би кренули!”(Отац Петар (ЈЕРИЛАШОВ), старешина Светотроицког Ипатјевског мушког епархијалног манастира у Костроми)[9]

Треба, дакле, стално имати на уму, како су нам многи мудри умови оставили као поуку,  да све има свој рок трајања-тако и времена која ћемо памтити по лошем. Уосталом, тако је увек и не само у тешкој историји Србије већ свих народа у историји цивилизације. Време растакања и пропадања и то увек изнутра за циљеве неких далеких и страних владара смени време ренесансе, обнове, просперитета-и то ће доћи.Уосталом, много мудрије главе од нас оставиле су нам крајпуташе, којих се треба чешће присетити и које у смутним временима једино ваља следити.Треба веровати и уколико добро упамтимо и извучемо поуке из грешака које нам свакодневно експлодирају пред очима односећи део по део Србије, па тако и део по део и нас самих-имамо шансу да саградимо стабилну и јаку кућу у којој ће бити смислено и достојно живота боравити без обзира на различитости које одликују становнике овог здања које је некад чинило светлим портрет Србије.

Може и опет!

Свет се константно мења…мера успеха се више не бележи на Западу!