Позната је наопака пракса новотараца да не ушивају честице светитељских моштију у антиминсе (нпр. еп. браничевски Игњатије, покојни еп. жички Хризостом…), због чега би требало утврдити да ли је ово случај и са новим антиминсима митрополита аустралијско-новозеландског Иринеја Добријевића. Засигурно, он без дубоког (новотарског) разлога није приступио операцији уклањања досадашњих антиминса (у саопштењима митрополије названих „стари“, што је изговор за њихово уклањање).
У извештају о освештавању нових антиминса у Сиднеју, који је објавио сајт митрополије аустралијско-новозеландске, између осталог, се каже: „…Након вађења моштију из старих антимиса служено је вечерње богослужење. Служио је високопречасни протојереј-ставрофор Ђуро Ђурђевић а остало свештенство је одговарало појањем док је Епископ стајао у трону. У склопу вечерњег богослужења освештани су нови илитони и губе“, а „након трпезе љубави већина свештеника разишла се на починак пред сутрашњу Литургију док се Преосвештени Владика Иринеј са неколико свештеника вратио у храм где је обављено полагање моштију извађених из старих антиминса у нове. Преко шездесет нових антиминса добили су мошти које се већ неколико генерација селе из старих антиминса у нове, увек остајући на Часној Трпези. Њима су придружене и честице моштију Момишићких мученика из српске спарте-Црне Горе. То су мошти четрдесет ђака, деце српске, и двојице њихових вероучитеља, које су 1688. године безбожни Турци живе спалили.“
Дакле, као што видимо из горњег цитата, осим еп. Иринеја и групе, несумњиво, њему најоданијих свештеника, сви су се остали свештеници „уморили“ од вечерње службе и отишли да спавају, а владика, познати бициклистички „подвижник“, остао је да обави, без много сведока, оно што је најважније, тј. полагање честица моштију у антиминсе!? Да ли су честице заиста и положене? То тек треба утврдити.
Но, чак и да јесу, да ли су ови антиминси примили освештање уколико се на њима заиста налазе масонски симболи, како се наводи у писму нашег посетиоца из Аустралије? Били бисмо захвални уколико би неки од свештеника епархије аустралијско-новозеландске сликао нови антиминс и послао нам фотографију, како бисмо могли проанализирати симболику изображену на њима.
А ево и неких занимљивих података о Иринеју Добријевићу, да би наши цењени посетиоци стекли представу о томе ко је, заиста, тај човек.
У својој званичној биографији Иринеј Добријевић истиче да је „примарно радио у образовању, предајући на Лојола универзитету у Чикагу“. Најбољи пријатељ је био са кардиналом МекКариком (Theodore Cardinal McCarrick) у Вашингтону како би, како је рекао: „Изнутра, а не само споља разбијао антисрпску пропаганду.“ (Иначе, Кардинал МекКарик је језуитски поглавар свих римокатолика политичара у Вашингтону, трениран од стране Језуита у Фордаму – Fordham University).
У беседи на својој хиротонији Иринеј Добријевић истиче: “Своју захвалност упућујем, како професорима и колегама, тако и студентима Универзитета Лојоле у Чикагу…” Универзитет Лојола је званично приватна језуитска установа коју је 1870. основало Друштво Исусоваца (Society of Jesus). То је до данас највећи језуитски универзитет у оквиру „Удружења језуитских колеџа и универзитета“ (Association of Jesuit Colleges and Universities) у САД. Након II Ватиканског концила (1962-1965) Језуити су усвојили програм „Нужност поновног васпостављања хришћанског јединства“. У ту сврху, Мајкл Хафингтон је Лојола универзитету у Лос Анђелесу (Loyola Marymount University) завештао суму од $5,000,000 од 2007-2012 године. Планирано је и очекује се да Институт добије још $5,000,000 од православних, католика и других, како би остварио опсежни програм, који укључује:
– Промовисање јединства римокатоличке јереси и Православне Цркве.
– Организовање братских сусрета ове две заједнице.
– Пружање средстава и могућности за искрене екуменистичке разговоре на локалном, регионалном, националном и интернационалном нивоу.
– Неговање црквеног и академског руковођења у конструктивном екуменизму.
– Формирање водеће збирке радова и библиотеке података за студије и подршку екуменизма.
– Јачање услуга Института Римокатоличкој и Православној Цркви, обогађивање библиотеке богословским радовима и публиковање екуменистичких материјала.
– Развој пракичне везе са православним богословским школама и јачање међународне улоге овог Института.
Још пре него што је стигао у Аустралију новопечени епископ Иринеј је објавио распоред својих посета, од којих је прва требала да буде 25. октобра 2006. кардиналу Џорџу Пелу, који је у Мелбурну освештао прву у свету Степинчеву бисту ван Хрватске 10. фебруара 2001. Пре свог доласка у Аустралију Еп. Иринеј је одмах након устоличења, у суботу 21. октобра 2006. планирао посету римокатоличком кардиналу Пелу, у среду 25. октобра, знајући да је пре тога, кардинал Пел са Хрватима Мелбурна подигао и благословио бисту кардинала Степинца „светитеља и мученика“ (прву изван Хрватске).
Напомињемо да Иринеј Добријевић, по свему судећи, крипторимокатолик (тајни римокатолик, убачен у Православну Цркву у циљу њеног подривања), председава или копредседава најутицајнијим међународним екуменистичким организацијама.
„Онај који задржава“ зацарење Антихриста, јесте благодатност Светих тајни Православне Цркве. Последњи старац Српске Цркве, блаженопочивши отац Тадеј, говорио је да је свака Света Литургија атомска бомба бачена у пакао. Због тога су закулисне силе тежиште својих активности усмериле на обезблагодаћивање Свете Литургије. Екуменисти и новотарци, као пијуни ових антиправославних сила, предано раде на претварању Свете Литургије у обичну позоришну представу, као што је то миса код њихове латинске јеретичке браће.
Нема никакве сумње: новотарска операција „антиминс“ у митрополији аустралијско-новозеландској, само је део шире операције „Антихрист“.
Фото: СПЦ
___________
*АНТИМИНС (грч: άντιμίνσιον – уместо стола), четвороугаоно платно, обично ланено, на којем је изображено полагање Исуса Христа у гроб. Око умрлог Христа су Пресвета Богородица, жене мироносице, Јосиф Ариматејски и Никодим, тајни Христови ученици. На првим, најстаријим антиминсима, био је изображен само Часни крст. Антиминси воде порекло из времена гоњења Хришћана, који су Литургију, и уопште своја богослужења, вршили у катакомбама и на гробовима хришћанских мученика. Као платно које се лако могло уклонити, антиминс је служио као замена за Часну трпезу, и уклањао се за време опасности заједно са евхаристијским даровима како би се сачували од обесвећења. Сходно седмом канону Седмог васељенског сабора, Архијереј приликом освећења антиминса ставља у њега делић моштију. Антиминси се освећују пре или у току Литургије, по чину изложеном у Архијерејском чиновнику и остају на Часној трпези седам дана, с тим што се на њима служи сваки дан Литургија. У натпису који се налази на доњем делу антиминса, спомиње се храм у којем је антиминс освећен, датум освећења, име Архијереја који га је осветио, а такође и назив храма коме се антиминс даје.
