„Државни удар у припреми је. Иницијативу за њега посредним путем дала је једна пријатељска тајна служба. Такву иницијативу прихватио је генерал Душан Симовић. На челу групе официра извршиоца државног удара стоји генерал Боривоје Мирковић. Остали чланови идентификовани су раније. Сви млађи официри могу да послуже као пример родољубља и неограничене храбрости, док је код неких виших официра запажена болесна амбиција.”
Наведене речи исписао је у фебруару 1941. године коњички потпуковник Угљеша Поповић, шеф Сервиса тајне војнообавештајне службе при Главном генералштабу југословенске краљевске војске. Заснован на поузданим сазнањима, рад на елаборату о предстојећем војном пучу, коме је дао назив „Плави ђаволи”, Поповић је започео, по свему судећи, почетком јануара, када га је на столу сачекало следеће обавештење:
„У Српском културном клубу и Енглеско-америчко-југословенском клубу веома се живо дискутује о укидању намесништва и промени владе Драгише Цветковића! Извор потпуно поуздан.”
Елаборат „Плави ђаволи” Поповић је допунио крајем фебруара 1941, када га је о припремама за пуч известио његов „добар познаник и пријатељ”, сâм генерал Боривоје Мирковић.
Непостојећи сервис
Угљеша Поповић, тада мајор, у мају 1938. прихватио је понуду начелника Генералштаба генерала Душана Симовића да оснује Сервис тајне војнообавештајне службе при Главном генералштабу југословенске војске, који ће почети с радом 1. новембра 1938. године. Сервис званично није ни постојао, а деловао је до маја 1941. године, користећи се посебном шифром коју није успео да разбије ни Михаило Петровић Мика Алас, чувени српски математичар чији су шифарски системи коришћени у војсци све до почетка Другог светског рата.
На генералов захтев да хитно разговарају, али ван Генералштаба, Поповић је одлучио да се виде у његовом стану. Уз послужени кавијар и вотку – закуску коју гост није ни погледао – Мирковић је изнео домаћину мало детаља о предстојећем војном удару. Више га је интересовало да му Поповић саопшти сопствену процену спољних и унутрашњих прилика које притискају Југославију.
Током тог излагања, Поповић је показао Мирковићу и документ примљен преко обавештајног центра југословенске војске у Берну: „20. јануара 1941. године састали су се у Бергхтесгадену Хитлер и Мусолини и донели дефинитивну одлуку о судбини Југославије, Бугарске и Грчке. Речено је на који ће начин ове земље бити укључене у нови поредак.”
О том плану сведочила је и карта Југославије коју је Поповић показао Мирковићу.
„Као што видите Југославија је сва исецкана на резанце, да би се запослили сви немачки принчеви и грофови, а Србија која се помиње, мања је од бившег београдског пашалука. Као особиту посластицу јасно видите распоред и јачину непријатељских снага према нашим границама, а она све то посматра као да је ништа не интересује.”
Изненађен оним што види, генерал Мирковић је упитао домаћина да ли те документе чува за „свој сервис” или је о томе некога обавестио. После потврдног одговора да је с документима упознао начелника Главног штаба, генерала Петра Косића, Поповић је госту показао и фотокопију оригиналног почетног операцијског плана Немачке за напад на Југославију. Тај план је Поповић прибавио преко британске тајне службе.
Био је то елаборат – шест страница текста куцаних писаћом машином и две скице с приказом будућег немачког напада на Југославију. Документ је носио датум 28. децембар 1940. године, а потписао га је врховни командант копнених снага немачке армије Фон Браухич. План је утаначила немачка војна комисија чијим је радом руководио Фон Браухич, на заседању у Прагу, од 20. до 28. децембра.
У разговору са генералом Мирковићем Угљеша Поповић је изговорио и ове речи:
„Будите уверени да је сервис добро обавештен шта се спрема, па је помало и увређен што је то сазнао из извора савезничке тајне службе, а не од вас. Показали сте неповерење према мени…” Помињући савезничку тајну службу, мислио је на ону британску, мада, можда не само на ту адресу.
Уместо да нешто о томе каже, генерал Мирковић је „заузео став веома строг” и одговорио:
„Када већ знаш шта спремамо, немам шта ни да обавештавам, него ти мени укратко изнеси каквим подацима сервис располаже о збивањима у свету и код нас”.
Уследило је подношење кратког реферата из кога су претходно наведени неки детаљи. Уз остало, Поповић је изнео и сазнање да је у другој половини 1940. године „СССР захтевао пристанак Немаца да са својим трупама поседне Бугарску ради заштите својих интереса на Црном мору и Дарданелима”.
„Немци, знајући да је југоисточна Европа географски и социјално више изложена утицају са Истока него са Запада, нису се сагласили са захтевом СССР-а и упутили су га на активности према Пољској и балтичким државама”, сажето је изнео своја сазнања Поповић.
Његов млађи брат, пуковник Жарко Поповић, тада је био у Москви, као југословенски војни аташе. На ту дужност је ступио 6. септембра 1940. године, пошто су Краљевина Југославија и СССР коначно успоставили дипломатске односе. До тада је био начелник обавештајног одељења при Главном генералштабу.
Некако у то време, у Београд је из Москве допутовао легендарни конспиратор Мустафа Голубић.
Аутор: Слободан Кљакић, Политика.рс
