У петак, 2. децембра 2016, два провладина таблоида, ‒ Информер и Ало, ‒ објавили су на насловницама, као главну вест, да „Премијер озбиљно размишља да, заједно са председничким изборима, на пролеће, распише и нове парламентарне изборе“. Сутрадан су и провладине Вечерње новости обзнаниле, такође на целој насловној страни, да је „према нашим информацијама (…) Вучић издао налог да се СНС припрема за ванредне парламентарне изборе“.
Опозициона јавност на ову вест одбојно је реаговала: „за то нема оправдања“, „још један чин мрцварења“, „идиотизам“… били су само неки од негативних коментара.
Заиста, и овогодишњи избори, 24. априла 2016, расписани су без неког озбиљнијег разлога: Влада није била у кризи, парламентарна већина није се осула, никакво пресудно политичко питање није било на дневном реду, па да је о њему требало и народ да се изјасни, западни центри моћи нису били ускратили подршку Вучићевом кабинету, а ни опозиција није толико била ојачала да би уздрмала темеље Владе. Напротив, била је слаба и у расулу. …
Па ипак, избори су расписани, а аналитичари су као једини рационалан разлог са становишта власти наводили да се „истовременим одржавањем избора повећавају шансе напредњацима да први пут освоје већину и у Скупштини Аутономне покрајине Војводине“, као и у већини општина, чиме би Вучић „у једном маху запосео целокупну власт у држави“.
И овога пута, истоветан рационалан разлог за нове ванредне изборе, наравно за власт, могао би бити „синергијски ефекат“ појаве Вучића на парламентарним изборима, да би се допринело да СНС што боље прође на председничким и градским изборима (у Београду).
Томислав Николић, показавши пуно разумевање за могућу одлуку да се иде на нове скупштинске изборе, као разлоге навео је „да је парламент постао место у коме се тешко доносе крупне одлуке, зато што се користи за промоцију чак и неких лоших идеја“, а и „у време транзиције, када се крупне промене у друштву дешавају, боље је чешће проверавати вољу грађана“.
Но, то ипак нису озбиљни разлози да би се поново гласало. Највише буке у Скупштини подижу посланици „Доста је било“, а та странка би, према свим релевантним истраживањима, свакако поново ушла у парламент. Такође, „честа провера воље грађана у транзицији“ никако не подразумева одржавање избора баш сваке године.
Много озбиљнији разлози су, међутим, могућа Вучићева председничка кандидатура, као и намера да се бар две опозиционе посланичке листе потопе испод цензуса. Ако би Вучић, наиме, решио да се кандидује за председника – „на наговор и молбе базе“ – могао би да каже да је на прошлим скупштинским изборима народ бирао њега за премијера, те да би нека нова влада такође требало да има сличан легитимитет. „Из Вучићеве перспективе, не постоји ништа величанственије него да он победи у првом кругу председничких избора, а да СНС освоји више од 50% гласова на скупштинским изборима. Потом би Вучић, славећи двоструки тријумф, одредио премијера и издиктирао му састав Владе, сада са обновљеним легитимитетом – и у потпуности објединио сву власт у земљи“.
Такође, од четири опозиционе листе које су, на протеклим изборима, некако прескочиле цензус и ушле у парламент, само „Доста је било“, кажу истраживања, не треба да се боји нових избора. Листа „Чеда, Борис, Чанак“, у међувремену се распала, ДСС се поделио и додатно урушио, а ДС са Шутановцем на челу добацује тек до 5,3% могућих гласова.
Вучић је на изборима 2016. године освојио више гласова него на изборима 2014. године (2016: 1.823.147 или 48,25%; 2014: 1.736.920 или 48,35%). Но, због две нове опозиционе листе које су ушле у Скупштину, добио је 27 мандата мање (2014: 158; 2016: 131). Отуда његова странка данас нема довољно мандата да може сама да образује Владу.
Ако, дакле, Вучић успе да потопи бар две опозиционе листе испод цензуса, може се вратити у време када је, с најужим коалиционим партнерима, имао две трећине Скупштине, и када је могао да Устав мења и обликује према својим жељама. Мало ли је?
Наравно да све наведено не значи нужно да ће 9. априла 2017. године свакако бити општи избори; али све то ипак је индиција да су они могући. Да се подсетимо, прошле изборе, такође, најавио је Информер, већ у августу 2015. године, да би у наредних неколико месеци јавност Србије, помоћу афера „државни удар“ и „издајничка опозиција“, била успешно уверена да су нови избори оправдани и нужни.
Стога, судећи по досадашњем искуству, лако се можемо наћи, 9. априла 2017, пред три гласачка листића – председничким, скупштинским и градским. Каква ће тачно понуда бити на њима још увек не можемо ни приближно да претпоставимо.
Ипак, оно што је важно да разумемо јесте да сваки нови избори у Србији ипак носе ризик за елитистичку и атлантистичку власт. После „бризлаза“, „трампотреса“, и након прошлонедељног италијанског „ciao“ тамошњим евробирократама, ни у Србији више није немогуће замислити сличну „побуну народа“. Различите власти у Србији већ су се опекле прераним истрчавањем на изборе, а исто би могло да се догоди и актуелној.
Нови избори увек су нова шанса. И уколико се атлантистичка власт за њих одлучи, суверенистичка и патриотска Србија ту шансу свакако би морала да искористи.
Слободан Антонић, Фонд стратешке културе
