Нажалост, изгледа да је наш недавни осврт на протесте у Србији у основи био реалан.
Видевши масовност противљења својој погубној политици, узурпатор се повукао на нову линију одбране. Изјавио је да закон о експропријацији враћа лажној „скупштини,“ која га је по његовом налогу и изгласала, са „молбом“ да унесе измене. Што се тиче Рио Тинта, није се обавезао ни на какве одређене кораке да тог међународног предатора и тровача отера из Србије, као што се ни нашта одређено није обавезао ни у погледу закона о експропријацији. Али помоћу свог пропагандног апарата успешно је створио илузију да по оба питања излази у сусрет огорченом народу.
Као што смо прошли пут истакли, српски народ је политички незрео (додуше, употребили смо тада један јачи израз) па је део јавности насео на непомјаникову манипулацију. Као последица тога, у суботу 11. децембра учешће на протестима било је осетно малобројније него претходне суботе. Изговор да је дан био кишан и да је то многе омело да дођу не делује убедљиво. Скоро свако има кишобран или га може од некога позајмити. Провести сат или два под кишобраном није превелика жртва када се има у виду огромна важност питања на које се протест односи.
Од сметње коју наводно представља киша, много бољи експликативни модел је већ познати начин како се понашају вишеструко преварени и изиграни зомбификовани српски радници. Они месецима не добијају плату, али ипак упорно долазе на посао. Када им коначно прекипи и пођу на нешто што би се условно могло назвати штрајком, довољно је да газда или његови представници обећају да исплата само што није стигла. Лаковерни штрајкачи се дисциплиновано враћају на своја радна места (све са најлонским доњим вешом) и настављају производњу, од чега само газда има користи, у илузорној нади, која не умире никад, да плата само што није.
У друштву научене беспомоћности сличан процес редовно се пресликава и на политички терен. Предстојећа и наредне суботе пружиће поузданије назнаке о евентуалној тачности наше хипотезе, али искуство говори да ће привидно повлачење режима обманути и поколебати знатан број протестујућих. Уколико би се то догодило, узурпатор ће успети да крупан политички пораз претвори у реми партију и да себи и свом пропадајућем режиму још на неко време продужи рок трајања.
Што се тиче еколошког штаба загонетног састава, који се појавио ниоткуда да, уз финансијску подршку из сумњивих извора, побуњени народ поведе против узурпатора, већ на први знак фингиране „флексибилности“ режима челни људи из тог штаба кренули су са операцијом обуздавања протеста. Пожурили су да изјаве да су циљеви постигнути и да више није потребно излазити на улице и мостове. Дакле, све то на реч патолошког лажова и без чекања да он учини макар један опипљив корак у правцу испуњавања својих двосмислених обећања. То поткрепљује нашу тезу да је руководство протеста у служби необјављене агенде, а та агенда је, по свој прилици, мобилизација и одржавање притиска одоздо док се већи играчи договарају и тргују са узурпатором да им он заврши послове на које се обавезао, у илузорној нади – својственој њему као и несрећном народу којим управља – да ће га гиљотина бар тренутно мимоићи, како би себи могао да купи више времена да види шта ће и како ће.
Те утиске појачавају и све гласнија нагађања о томе да му се, у сарадњи са новим империјалним комесаром за Балкан, припрема постепена „детронизација“ по узору на оно што је задесило његовог црногорског ортака. По том шаблону, предстојеће изборе би, уместо узурпатора, наместили његове стране газде. То би се извело на такав начин да се под лажном националном платформом, као у Црној Гори, омогући инсталирање „нове“ владе, али и даље потпуно потчињене западним интересима. Непомјанику би, за узврат за обављање још неодрађених послова, било дозвољено да преостали део мандата искористи да организује своју евакуацију из Србије, са мамцем азила и могућности да задржи део опљачканих средстава.
Ове шеме су, наравно, врло флуидне и необавезујуће, исто као и његова обећања народу о Рио Тинту и повлачењу закона о експропријацији. Али очајном пацову сабијеном у ћошак оне би могле да делују привлачно и спасоносно.
Из ових разматрања произилазе два закључка. Први је да у расплету српске ситуације улични сценарио уопште није у игри као одлучујући фактор. Индукована и каналисана улична дешавања нису алат за постизање коначног исхода него само регулативно јавно средство за производњу позадинске атмосфере, док ће се стварно решавање кризе одвијати далеко од очију јавности, на уобичајен, конспиративни начин.
Други закључак гласи да темељни српски интереси одавно нису били овако опасно угрожени као што су сада. Установљени међународно правни механизми допуштају могућност да сагласност и потпис шефа државе, без учешћа других институција и без обзира на опсег његових надлежности прописаних домаћим законодавством, обавезује државу коју он представља. У непомјаниковом очајању и неурачунљивости, спојеним са патолошким презиром према српском народу, стране службе које га контролишу и уцењују ставиће га у положај да ће морати у потпуности да испуни све њихове преостале захтеве, пре него што га политички ликвидирају. Подразумева се да ће му опљачкана имовина бити конфискована а да српски народ од тих средстава неће видети ни један цент, као ни либијски после пада Кадафија.
Опасност је још у томе што су од захтева које ће он морати да испуни поуздано познати само два: Косово и дефинитивно сврставање Србије, у политичком и практичном смислу, уз Евроатлантску Алијансу уочи предстојећег сукоба са Русијом. О другим захтевима и условима може се само нагађати, али сигурно је да су подједнако неповољни по Србију и да је списак много дужи од две наведене јавно познате тачке.
Српски народ ће, по свему судећи, опет платити ужасну цену зато што се поводи за хуљама, кловновима и шарлатанима и што није изнедрио родољубе способне да га усмеравају и воде у одсудним тренуцима његове и опште људске историје.
Институт Арчибалд Рајс
