Из подрума „Александровић“, село Винча крај Тополе, вина се већ годинама извозе у Америку, од лане у Русију, а однедавно и у Кину
Да се веома често од шуме не види дрво, осведочили смо се управо ових дана. Републички завод за статистику објавио је веома невеселе податке о нашем досадашњем извозу. Минус до минуса. Кажу светска криза узима велики данак. Чак и моћном „Фијату”, кога и наша држава обилато помаже у Крагујевцу, не цветају руже. До Бара су отпремљена само два маршрутна воза и – застој. Чекамо нове испоруке.
Дотле у селу Винчи, недалеко од Тополе (Опленац) винарија „Александровић”, која ускоро слави две деценије постојања, ове године ће удвостручити извоз – по броју продатих боца, али и по заради. И то не било где. Вина из овог подрума већ се годинама извозе у Америку, од прошле године у Русију, а однедавно и у далеку Кину.
Божидар Александровић, власник ове винарије, каже за „Политику” да је више него задовољан овим што постиже. За сада нису у питању милиони евра, како би се могло помислити, али посао иде сасвим добро. Жеља му је да се извоз полако ухода и да за неколико година у свету продаје 70 одсто произведених вина, а 30 процената код куће. Тренутно је, каже, безмало обрнут однос. Циљ му је да и догодине удвостручи извоз у односу на ову берићетну годину.
–Моја вина већ се годинама продају у Чикагу и Њујорку. Наша дијаспора је тамо показала изузетан осећај за наша вина. Била нам је и остала велики ослонац. Вина „Александровић” већ се налазе на винским картама хотела и ресторана у Лондону, Цириху, Женеви, од прошле године у Москви, Санкт Петербургу, Новосибирску и Јекатеринбургу, а однедавно их могу пити и гости хотела у Пекингу, Шангају и Хонг Конгу. Кинези су открили чари вина. И то не обичних, масовних, већ брендираних, као што је наш „тријумф”. Потрошња вина у Кини сваке године расте и то је велика извозна шанса за наша вина.
Донедавно су пили 0,8 литара по становнику, а садашње процене казују да ће се та количина до 2015. удвостручити, а то су огромне количине, јер их има више од 1,3 милијарде. Било би претенциозно па рећи да ће моја винарија напојити Кинезе, али ја сам више него задовољан што се моја вина већ налазе на винским картама њихових најбољих хотела и ресторана”, каже Александровић.
Питамо Александровића како су до њега стигли страни купци. Откуд Кинези у Шумадији?
Александровић каже да је то резултат победа његових вина на најпрестижнијим светским такмичењима у Енглеској, Немачкој, Италији… где је освојено прегршт златних, сребрних и бронзаних медаља.
– Светски трговци винима пажљиво прате шта се на тим смотрама дешава. Ко су победници. Па ако се који пут догоди да се нека винска кућа, па још из Србије, окити признањем неколико пута узастопце, е то већ није случајност. Биће да ту нешто има. И има. Ми смо за њих потпуна винска непознаница. Чиста егзотика. Плус квалитет. И ево их код мене. Зову, питају, траже узорке… Многима је доста француских, италијанских или шпанских вина. Пре десетак година владала је права помама за винима из новог света – јужноафричка, новозеландска или чилеанска, али вина са Балкана још нису пробали. Она су им нова, непозната, специфична. И ту је наша велика шанса коју сви наши винари треба да искористе”, прича Александровић о моделу који за сада даје добре резултате.
Питамо га да ли му је у тим изласцима у свет помогла држава.
–Помоћ државе у претходним годинама била је много више усмерена на подизање нових засада винограда. У последњих седам, осам година у Србији су повећане површине под виноградима за пет до шест хиљада хектара тако даданас имамо око 15.000 хектара винограда у роду. Ми смо тек на почетку дугог пута да достигнемо оно што је Србија имала пре Другог светског рата када су се виногради простирали на чак 50.000 хектара. Српско винарство је у последњих десетак година имало огроман успон тако да данас постоји 60 до 70малих приватних винарија која производе „ауторска вина” одличног квалитета.
За крај приче о нашим винима, извозу, али и перспективама Александровић каже да се Србија можда и превише отворила своје тржиште за страна вина. То му не смета много, али га разочарава чињеница да га врло често у нашим кафанама прво понуде страним, па тек онда домаћим винима. Тога, тврди, јер је прошао пола света, нигде нема. Не морају, истиче, да се пију његова вина, али мало више економског патриотизама не би нам шкодило.
—————————————————————-
Тешка берба
Винарија „Александровић” има 70 хектара сопствених винограда. У роду је око 60, а десетак хектара су млади засади. Око 60 одсто чокота су беле сорте, а 40 процената црне.
Винарија „Александровић“ производи вино искључиво од грожђа из сопствених винограда. Овогодишња берба је, по оцени власника подрума, била изузетно тешка. Обележила ју је вишемесечна суша која је подно Опленца почела од половине маја месеца. Виногради и грожђе воле сунце и топлоту, али, како рече Александровић, не баш у овој мери, која се граничи са елементарном непогодом. Толика жега узела је свој данак. Приноси по чокоту или хектару мањи су готово за половину од очекиваних.
Грожђе, разуме се, има висок проценат шећера, али за Александровића и његов стручни тим то је био и велики изазов – погодити прави тренутак за бербу. Да грожђе не презри, да се не изгубе најлепше киселине и да се не добије јако, а тупо вино. Александровић каже да су он и његови сарадници, пре свих енолог Влада Николић, ове године полагали и са успехом положили мајсторски испит – добили су у овој берби, додуше, упола мање грожђа, али и зрно изузетног квалитета и по томе ће се, каже, памтити ова сушна 2012. година.
Политика
