Опробани рецепт Александра Вучића: Преко болесне деце до циља

Колико човек треба да буде лишен морала, људскости и свих осећања да би искористио болесно дете за личну промоцију? Александар Вучић и Златибор Лончар су међу ретким људима у овој земљи који могу да дају одговор на то питање. Из личног искуства.

Борба малог Душана Тодоровића (4) са злоћудним тумором успела је да уједини Србију са истим циљем – помоћи детету како знамо и умемо. Фондација „Подржи живот“ Сергеја Трифуновића покренула је велику акцију, будући да је за дечаково лечење у Барселони било неопходно скупити нешто преко 190.000 евра, а времена није било много јер је Душану из дана у дан бивало све горе. Вероватно сте приметили као су вам друштвене мреже биле пуне апела за помоћ дечаку, како су људи почели масовно да шаљу поруке на 5757 и како се будила нека нада да ће Дуле поново бити здрав, насмејан дечак као на сликама које сви шерују. Акција је трајала данима. И држава је свих тих дана мудро ћутала и чекала да види шта ће народ да уради.

У међувремену, људи су наставили да се боре. Постављене су кутије у Кнез Михаиловој за прикупљање средстава, широм Србије су организоване разне акције, појединци су продавали своје ствари не би ли скупили новац, а ђаци и студенти су самостално организовали акције, вашаре и друге активности како би помогли колико год могу. Држава је поново ћутала.

А онда се огласио он, председник Вучић и победоносно објавио да ће држава помоћи малом Душану! Као прави херој, појавио се у последњем тренутку када је деловало као да је битка са временом готово немогућа и објаснио да је причао са министром здравља Златибором Лончаром и премијерком Аном Брнабић и „замолио их да помогну малом Душану Тодоровићу“. Случајно или не, готово истовремено је објављено и да су средства прикупљена мимо државе, јер је преко Фондације прикупљено 119.391 евро, а анонимни донатор је уплатио преостали износ од преко 70.000 евра директно на рачун клинике. Дуле је захваљујући људима који су се ујединили успео на време да стигне у Барселону и реално је најважнији део ове приче то да он сада има прилику да се опорави.

Али онај мало гаднији део читаве приче је опхођење државног врха према овом случају. Јер, у свему овоме ама баш ништа није у реду – почев од тога што је Уставом дефинисано чиме један председник треба да се бави, а бирање којем ће детету држава да помогне, а којем неће није у његовој надлежности. То смо, нажалост, могли да видимо на примеру једног другог болесног детета, којем Вучић није могао (или хтео) да помогне уз образложење да то није посао председника државе.

Како онда јесте у његовој надлежности Душаново лечење? И на основу којих критеријума уопште Вучић бира којем ће детету помоћи, а којем неће? Гледано са стране, делује као да је једини реалан критеријум – виралност. Колико има лајкова, колико су га пута шеровали и да ли медији пишу о детету. Јер, што је болесно дете популарније на друштвеним мрежама, то ће бољи маркетинг добити Влада када му помогне. Сви се сећамо Ненада Павловића који је 2016. године, након што су га све државне службе одбиле, снимио видео поруку за државни врх и замолио за помоћ. Видео је постао јако виралан. Вучић се одмах јавио и обећао помоћ. И Вучић је одмах постао херој.

Сви се, нажалост, сећамо и бебе из хеликоптера који се срушио 2015. године, када су неки министри а, прича се, и неке ТВ станице, спремно чекале на аеродрому у Сурчину слетање не би ли што пре обавестили јавност да су Вучићеви спасли још један млади живот. Беба из Новог Пазара је, заједно са читавом посадом, погинула грешком тог истог министра, али то није спречило поједине медије да свакако објаве унапред спемљену вест да је дете стигло, да је акција спасавана била успешна и да је Вучић са све његовим министрима – херој. Прошло је више од три године од те ужасне ноћи, али све што се тада десило, и догађаји који су уследил, политичка експлоатација трагедије и каљање имена хероја који су дали животе покушавајући да спасу бебу… Све то јако боли. И заувек ће болети.

По истом принципу се сада ради и са Душановим лечењем. Јер, чак и када је објављено да новац није дала држава, већ људи, медији су наставили да преносе да је све обезбедила Влада Србије.

Уз вест о томе да је Дуле отишао у Барселону стижу и изјаве министра здравља Златибора Лончара. Он се похвалио како је Србија дала гаранцију за лечење дечака у Барселони, како се он лично чуо са лекарима и како је „Душан дете свих нас и пример да се ујединила цела Србија, не правимо никакву разлику, желимо да помогнемо свима“. Из његових изјава бисте могли да закључите само једно: Влада Србије је обезбедила лечење Дулету, а министар се лично побринуо да дечак има што бољу негу и лечење! Каква је само штета шта сва остала деца нису такође „деца свих нас“ у министровим очима, већ само она деца која ће успети да донесу одговарајућу медијску пажњу.

Прича око манипулације се не завршава ту, јер сада провладини медији око читаве акције за Дулета нападају – Сергеја Трифуновића, чија је фондација и покренула акцију и скупила новац за лечење. У исто време, пласирају вести о скупљеном новцу тако да звучи као да је Влада дала средства, не спомињући дондације грађана. Схватете поруку? Дуле је отишао у Барселону, Вучић и Лончар су све средили, а ви који сте слали поруке и организовали акције? Ви нисте ништа помогли.

Сада је Влада донела одлуку да новац који су наменили за Душаново лечење, тачније 250.000 евра, уплате Фондацији, која има још петоро болесне деце на чекању. Трифуновић је на Тwиттеру потврдио да је новац данас легао на њихов рачун, што значи да ће ти малишани добити своју другу прилику. И то је предивно. Мало је мање предивно што ћемо у наредним данима, недељама и месецима слушати како је Вучић хуман и велики човек, а да се притом ни не запитамо – зашто држава, кад већ има новца, не лечи сву ту децу, него су родитељи приморани да моле за новац потпуне странце?

Председник који може да искористи болесно дете за самопромоцију није председник којег бих икада пожелела било којој држави на свету. Министар здравља који упорно пушта да се деца лече СМС-ом, а онда скупља заслуге за то није човек који би икада смео да се нађе на таквој функцији. Или на било каквој функцији уопште.

А држава у којој ти живот детета зависи од тога колико ће лајкова и шерова скупити на друштвеним мрежама не заслужује да се назове државом.

(извор: ноизз.рс / Љубица Крстић)