Опустела села испод Јастрепца

У Џигољу, где је и пре и после рата било седиште општине, сада готово да нема младих. Нема више у центру ни задруге, ни продавнице, ни кафане

Прокупље – Пут који из Топлице преко превоја Гребац на Јастрепцу води ка Крушевцу и Алексинцу, делимично је обновљен. На њему, на дванаестом километру од Прокупља, леже два села: јужно је Петровац, а северно Џигољ. У ствари то је сада као једно село, објашњава нам Љубиша Ђорђевић, заменик председника Месне заједнице, јер је овај Горњи Петровац срастао са Џигољем преко пута, па су им и муке и радости заједничке.

Остарела су оба села, млађих од 30 година готово да и нема. А и оних до 60, који се још баве пољопривредом, све је мање: у 160 домова је тек око 320 душа. Много је затворених кућа, као што су затворени и Дом културе и просторије Земљорадничке задруге. Ови огромни објекти усред села сада делују аветињски: нигде ни прозора ни врата, кровови пропали, почупане чак и електричне инсталације… Покушавали су, каже Ђорђевић, да нешто учине са овим објектима, али су им у општини рекли да се то води на ЗЗ „Ђуровац“ из Прокупља и да село нема никаква права.

А од општине мало су шта и добили: тек је ове године довршено улично осветљење и поправљен пут, било је и нешто помоћи за уређење гробља… „Управо сам јутрос био доле у општини и пренео предлог грађана да се уведе линија којом би аутобуси ишли преко нашег села до Алексинца, а и друга до Крушевца. Тако би сва ова запостављена села са јужне и са северне стране Јастрепца била повезана са већим градовима“, вели Љубиша Ђорђевић и додаје су имали велику муку да врате лекара, који је овде био са сталном службом, па је некоме пало на памет да и то укине.

Као да је Џигољ потпуно заборављен. Окружују га осам села, од којих су многа велика као и он. У сваком је била четвороразредна школа, а овде у центру осморазредна. „Ја сам био директор школе и знам да смо 1972. године, са одељењима у оближњим селима, имали 713 ученика. Кад сам, после десет година, одлазио у Прокупље, број ђака је пао испод 500”, казује Миливоје Миљковић, пензионисани професор, родом одавде из Доњег Петровца. Његов колега Света Јовић додаје да је у суседном селу Костеници, где је био учитељ, било чак два одељења ђака. Сада ни ту, ни у многим селима около нема више школа. Једино у Микуловцу има 17 ђака, а село је велико, чак са 120 кућа. Балиновац их има осам, Доње Кординце седам, а Бајчинце у сва четири разреда само три ђака. Школе не раде одавно у Клисурици, Костеници, Доњем Петровцу, Г. Кординцу, Новом Селу, Дубрави… Нимало није боља ситуација ни онамо са друге стране Јастрепца, па ни јужније у општини Мерошина. Овде, у централној школи, свега је 140–150 ђака у свих осам разреда. У првом их је само 11! Ове године, кажу, овде се још није родило ниједно дете.

Нема у центру некадашње општине ни задруге, ни продавнице, па ни кафане. Ту је још увек, пред кућом пуном цвећа, Милена и њена сећања на „златна времена“ кад је она држала кафану „Мали Јастребац“. Отворила је, каже, баш на Светог Ранђела 1962. године и непрестано у њој остала 27 година.

– Код мене ти је увек било весело. Пијуцкале се кафа и ракија, играле домине, карте и шах, причале се шаљиве и озбиљне приче. Овде су се стицале све новости из села и околине, од Прокупља до Јастрепца. А певало се и веселило често. Ми смо сви били пријатељи и другари: шумари, учитељи, наставници, задругари, трговци… Сељаци нису били тако чести гости, јер је свако имао своје пиће, а сељак ти је увек имао све сем пара. Е, кад сам купила телевизор, то је овде било као на свадби свако вече, јер сем мене нико није имао ту справу са сликама уживо. Сад да није неколико оваквих као Љубиша, све би замртвало. Он је вредан човек и за своју кућу и за село, таквог нема на далеко. Молим вас, да запишете и да је он вратио нашу докторку Аниту, која није само добар доктор, него и изузетно пажљива, нарочито према нама старима – казује Милена Пантић.

Од свега што још овде опслужује ово мало становника остале су амбуланта, пошта и месна канцеларија. А они који никуда нису отишли баве се највише воћем, углавном шљивама и вишњама. Ове године власници вишњика су добро прошли. Овде нема великих поседника, тек по хектар-два, али је цена била повољна, тако да су многи од новца за вишње успели да купе чак и тракторе.

– Кад би се о селу више бринуло, вратило би се и оно време пуно живота, као из доба „Знања-имања“ и „Сусрета села“, кад смо ми учествовали и на републичком такмичењу, а гостовали смо и у Македонији на савезном. Ја памтим да смо имали у овом дому културе и по 1.100 гледалаца. Сад нам не дају ни да га поправимо, а наши су га очеви градили „добровољним радом“ после рата – осликава Љубиша Ђорђевић, овим доста јетким речима, данашње стање у селима испод Јастрепца.

Политика

Фото Д. Борисављевић