Орден „Маломученика“

Србија је земља у којој тешко да нешто може да нас изненади. Одавно смо се помирли са судбином да је овде баш све могуће – као што неко рече у градском превозу, у ком, наравно, није могло да се дише од гужве – Србија је земља где новца имају само политичари, криминалци и старлете, док сви остали, без обзира на образовање, морају да се одричу нечега (летовања, гардеробе, позоришта, а многи и најосновнијих потреба). Србија је земља у којој се најозбиљнијим државним питањима баве победници ријалити програма; у којој се за лечење тешко оболеле деце новац сакупља СМС порукама, а пензионери 5.000 динара помоћи прижељкују као да је реч о десет пута већој своти новца; у којој нас, док скупљамо новац за основне животне потребе, убеђују да се никад боље није живело. Земља у којој нас више не шокирају ни насиље ни убиства ни псовке ни увреде. Све смо то некако прогутали, док се ћутећи у себи једемо што нам је време прошло и пролази, и све се мање надамо неким бољим данима.

Ипак, можда нисмо сасвим отупели и мртви. То нам је показала лавина реакција поводом одликовања министра финансија Синише Малог. Њему је додељен Орден Великомученика крагујевачких првог степена Српске православне цркве, који му је у Храму силаска Светог духа на апостоле, у селу Барзиловица код Лазаревца, уз благослов патријарха српског Иринеја, уручио владика шумадијски Јован.

„Да нисам прочитао у ‘Политици’, коју сматрам озбиљним новинама, не бих веровао да је овако нешто могуће“, само је један од коментара на ову вест.

Многи су се понадали да је ово „факе неwс“ илити лажно-шаљива вест, да је фотографија са одликовања фото-монтажа и да је све то један добар штос, настао након објаве да спорни докторат Синише Малог није плагијат. Фора, добио је Орден Великомученика јер се толико трудио да докаже да његов докторат није плагијат. Ипак, наде су брзо распршене као мехур од сапунице – вест је и те како истинита.

Министар је прошле године, као градоначелник Београда, издвојио средства која су била неопходна како би се после десет година завршила изградња поменутог храма. Мало је рећи да није баш логично да је орден заслужио зато што је, као градоначелник, издвојио новац из градског буџета да се заврши храм? Чији новац? Да ли су средства градског буџета његов лични новац или новац пореских обвезника, тј, свих нас?

У последње време делује као да се СПЦ претворила у киоск са црквеним сувенирима. Ордени се деле – или је можда тачније рећи, плаћају – шаком и капом. Пре непуних месец дана, патријарх српски Иринеј је на Свечаној академији поводом осам векова самосталности СПЦ уручио највише црквено признање, Орден Светог Саве првог реда, председнику Србије Александру Вучићу.

Иако има оних који су поздравили ове гестове наше цркве и срећни су што је неко из државног врха на корак до тога да постане светац, већина је ипак огорчена:

„Брука и срамота за СПЦ и народ. Само још фали да се Цеци додели орден првог степена, Аркана да канонизују, патријарх да благосиља ’Фарму’ и ’Парове’, а њиховим победницима да додели неко ордење… туга!“;

“Призори који стављају велики знак питања о томе шта је уопште свето у овој земљи, кад видимо да знање, одговорност и морал нису”;

“Што се мене тиче, попа у кућу од сад примам само ако ми донесе орден“, само су неки од коментара који представљају логичну реакцију на питање чиме је то Синиша Мали заслужио да понесе орден СПЦ.

Нажалост, без обзира на сву логику, здрав разум, негодовање, зачуђеност, оправданост питања и негодовања, на ова, али и многа друга питања, још дуго, а можда и никада, нећемо добити одговоре. Оно, није да нам је први пут, а свакако не и последњи… Ипак је ово земља Србија.

Гоца Савковић, Корени.рс