Нови Сад — Органска производња соје могла би да буде извозна шанса, будући да је Институт за ратарство и повртарство НС неформални центар европске асоцијације Дунав соја.
Србија је једина земља у Европи која има самодовољну производњу соје, а тржиште западне Европа својом производњом задовољава један до два одсто сопствених потреба, пише Данас.
Дунав соја обухвата регионе из 16 земаља, од јужне Немачке и северне Италије, до Бугарске и јужне Украјине, а ИРП има најконкурентније сорте немодификоване соје.
У низијама централне Европе постоји потенцијал, и ми смо се ту укључили. Може се рећи да је ИРП водећа установа у Европи за развијање нових сорти соје. У свету, осим мултинационалних компанија, нама може да парира само неколико великих универзитета у САД, и ту се прича завршава. Наша традиција није дуга, мање од 40 година, а почетком 1990. су произведене прве сорте створене код нас. Неке од њих се и данас гаје. Оне су у првој сезони са наших њива потиснуле репродуковане америчке сорте. Данас имамо 115 сорти регистрованих у Србији и 57 у иностранству, а од тога 15 на европској сортној листи. Наша велика шанса је извоз семена и органско узгајање соје. Наша предност је што смо прошли један тежак период, где нисмо давали довољно хранива ни пестицида. Наша земља није толико контаминирана, и брже бисмо долазили до лиценци, каже Јегор Миладиновић, научни саветник у Институту за ратарство и повртарство.
Који су предуслови које држава мора да обезбеди?
“Држава је створила услове, донела је законе и правилнике. Тржиште је обезбеђено. Само треба производити. Ипак, треба имати на уму да је то производња која захтева мало више времена и пажње, са нижим приносима. Али цена је висока и потражња на богатом и избирљивом тржишту западне Европе је огромна. Истовремено, однос цена нам иде у прилог. Тако је цена модификоване соје 450 долара по тони, немодификоване 570, а органски произведене 920. То се и те како исплати.”
Све су већи притисци да се Србија отвори за производњу ГМО. Постоји ли интерес за то?
“То је најпре економско питање. Када је доношен закон којим је забрањено гајење и стављање у промет генетски модификованих организама, између осталог и соје, имало се у виду пре свега економска страна. У западној Европи је тражена протеинска храна биљног порекла, генетски немодификована. С друге стране, велики произвођачи и извозници соје, пре свега САД, гаје готово искључиво генетски модификовану соју. Ту је наша извозна шанса. Јер, како ствари стоје, у догледно време нећемо извозити ни нанотехнологију ни млазне авионе, а органски произведена храна је једна од ствари које можемо да понудимо.”
Шта бисмо добили а шта изгубили производњом ГМО?
“Ја нећу да улазим у полемику да ли је ГМО храна штетна или није. Научници који раде за велике компаније ће рећи да није, други научници да јесте и да за за то постоје докази. Али, да то занемаримо. Ми имамо тржиште које је богато и не жели ГМО. Увођење ГМО соје код нас имало би вишеструко негативно последице. Коегзистенција је немогућа, јер би долазило до контаминације током жетве, превоза и складиштења. Врло брзо би ГМО постала доминантна, и више не бисмо били конкурентни. С друге стране, ако бисмо прешли на ГМО, врло је могуће да се код нас соја не би ни гајила. Више би се исплатило да увезете из Бразила или Аргентине, који ту биљку гаје на 25, односно 22 милиона хектара. А ми соју гајимо на 150.000 хектара. У Јужној Америци се соја гаји на непрегледним пространствима, са минималном обрадом земље и запрашивањем из авиона.”
Колико је значајно што је Србија потписник пројекта Дунав соја?
“Србија је потписник Дунав соје, која географским карактеристикама отприлике одговара кукурузном појасу у САД. Матијас Крон, председник Дунав соје је рекао да Нови Сад центар целог пројекта, иако је асоцијација основана у Бечу. Ми имамо неопходан предуслов, сорте које смо произвели – каже Јегор Миладиновић.”
Данас
