Орлово гнездо мајстор Мике

ТАМО далеко ка западу пропиње се Сува планина, у подножју бајковита природа око средњовековног манастира Дивљана, у залеђу село Клисура, а ка југу врх Шљивовички вис. Крампом ископане серпентине у ђаволски тврдом кречњаку, у цик–цак путањи од неких 500 метара узбрдо воде до најчуднијег објекта, викендице, коју је на врху дванаестометарске стене, за своју душу подигао Белопаланчанин Мирослав Мика Павловић (62), мајстор коме се у грађевини ништа није отело: од тесарских и зидарских радова, до струје, браварије и водоинсталатерства. Од тог посла мајстор Мика и живи, а радио је по целој Србији и Црној Гори, на приморју.

– Одмалена су ме звали чудаком, а ја сам само желео да видим даље од свих и да се склоним од градске тегобе. Тако је било и 1979. године, када сам за два милиона динара купио ову стрмину од 37 ари на Поповом врху и за две године подигао своју викендицу. Ниједног момента се нисам покајао. Тим парама сам тада доле у Паланци могао да купим плац, али сам то оставио за касније и подигао кућу, основао породицу. Од дрвећа које сам са ове парцеле посекао и продао, зарадио сам око милион и по и практично отплатио ово моје имање – прича мајстор Мика, док са врха своје викендице показује околину.

Градња објекта на овом месту, које би могло бити згодније за орлово гнездо него за настамбу, где обитавају змије шарке, како каже домаћин, домаће животиње, није била ни брза ни лака. Са оближњег пута који води ка Оровици, сав материјал је са друштвом узбрдо донео на леђима!

– Друго је то време било: позовем другаре, црначки се ознојимо и на леђима или на врату донесемо цемент, џакове песка, гвожђе и све што ми треба. Било је момената када ми се чинило да ми крш под ногама, од терета, попушта. Тада сам имао нешто преко 25 година и могао сам да вучем све. Заметнем џак цемента преко рамена, па полако узбрдо. Мало-помало и за неколико година сам завршио. У међувремену сам морао да радим на страни како бих породицу издржавао. Колико ли сам само печалбарио по Црној Гори, на целом њиховом приморју – говори Мика и присећа се млађих дана и друкчијих времена.

До његове викендице не могу да дођу намерници јер је неће пронаћи. Ипак, ко се овде нађе, прво питање које постави себи и њему јесте како је успео да без иједне “потпорке”, на самом врху стене постави објекат од десетак квадрата, који практично виси над провалијом. Домаћин објашњава како се то десило:

– Виском сам мерио стену и видео да је она за неких двадесетак степени нагнута ка истоку. То сам искористио и неколико десетина центиметара бетона анкерисао у стени – објашњава мајстор Мирослав.

ЧЕТИРИ РАЗРЕДА

Има само четири разреда школе, али га то не спутава да у тренуцима “осаме” пише песме, али и да планира, колико узмогне, да једног дана у процепу стене направи свој подрум. Приметио је да на овом месту стално струји ваздух и у најврелијим данима овде хлади сокове и пиво. Верује да ће га здравље послужити да и ову идеју оствари.

КУГА КАО ЧУМА

Већина песама које пише Мирослав бави се белом кугом коју он назива чумом, затим умирањем села. Порука песама да нешто код људи мора да се промени, да је природа човеку извориште и својствена и да ера дигиталних технологија и информатике, колико то апсурдно звучало, ипак удаљава људе једне од других, чланове породица….

Витомир Ћирић, Новости