Измене и допуне закона о личној карти које се данас усвајају још један су корак ближе имплементацији имплантат-биочип решења
Док пишем овај текст, у Народној скупштини разматра се и Закон о изменама и допунама закона о личној карти. Још се није ни осушило мастило на потпису председника државе на антиуставне законе о родној равноправности и забрани дискриминације, које је, на свој вечити стид и срамоту, усвојила Скупштина, а ево измењеног и допуњеног тоталитаризма који очекује грађане Србије по усвајању овог закона о личној карти.
Наиме, измене се, између осталог, огледају у члану 8. постојећег закона где се додаје један цео став који гласи:
„У микроконтролер (чип) уписује се и сертификат за електронску идентификацију на основу чега лична карта представља средство за идентификацију на даљину (подебљао ур. срб) и шему електронске идентификације средњег нивоа поузданости, у складу са прописима који уређују област електронског документа, електронске идентификације и услуга од поверења у електронском пословању.”
Подсећамо наше читаоце да је прошло више од 10 година како се јавност, уз велико залагање СПЦ и презвитера др Оливера Суботића изборила да RFID чип (Radio frequency identification, у слободном преводу — Идентификација путем радио фреквенције) у личној карти буде не обавеза, него опција. На жалост, у пракси смо били сведоци да се на шалтерима МУП-а врши пропагирање узимања биометријских личних карти или се грађани, подносиоци захтева, ни не обавештавају да могу да узму личне карте без чипа.
Ево какав је био став оца Оливера Суботића од пре непуних 13 година, па процените сами да ли је све ово актуелно и данас:
„ …чип на данашњим личним картама за коју деценију могао би еволуирати до имплантат-биочип решења, што је само по себи неприхватљиво. Тачније, данас је неприхватљиво – с обзиром на агресивну и крајње нелојалну кампању пробиометријских кругова. Не бих се зачудио да кроз двадесетак година то буде сасвим нормална ствар, под истим претпоставкама савремености и безбедности. Тада ће се то вероватно рекламирати и као модерни пирсинг.”
Измене и допуне закона о личној карти које се данас усвајају, још увек нису имплантат-биочип решења, али су свакако још један корак ближе ка томе, јер, овако како су допуне дефинисане, стиче се утисак да ће уз помоћ одговарајућег читача и на даљину моћи да се очитавају лични подаци смештени на чипу личне карте, а да то грађанин, не мора нити да зна, нити да пружи своју сагласност.
Док за остала документа то не важи, сви знамо да смо дужни да личну карту стално имамо са собом када се крећемо у јавности.
Ако је то све тако, ово отвара бројне могућности за злоупотребу и неовлашћено прибављање бројних личних података, али и додатно увођење тоталитарног надзора над активностима и кретањем грађана, што је још један корак ка разграђивању друштва и поништавању уставом загарантованог и достигнутог нивоа грађанских права и слобода.
Кад се овоме додају већ инсталиране и активне камере за препознавање лица, кретање возила и праћење саобраћајних прекршаја, којих само у Београду има преко 800 (!!!), јасно је да они који управљају државом, о свим својим грађанима размишљају као о потенцијалним преступницима, као о противницима државе и власти у које немају поверења и које је потребно непрекидно контролисати, а не као о одговорним и савесним особама које поштују законе, донесене да уреде пристојан живот целокупне заједнице, јер је тако у најбољем интересу свих.
Изгледа да се предлагачи и доносиоци нових тоталитарних закона прво погледају у огледало, када им овако што падне на памет.
