Приватна преписка бившег ректора Универзитета у Београду Дејана Поповића с колегама недавно се појавила у јавности. Детаље преписке изнео је Мића Јовановић, бивши ректор „Мегатренда”, у једној телевизијској емисији, додавши да је наводно Поповићев мејл хаковала неформална група „Анонимус”. Ова група је касније доставила медијима допис с интернет адресама на којима је могуће пронаћи наводну преписку између људи који су умешани у овај случај, а сам Поповић је изразио очекивање да ће надлежни органи установити ко је и из којих разлога хаковао његову комуникацију.
Тако је укратко изгледао догађај који је многе натерао да се поново замисле над орвеловском претњом над нашим друштвом. Колико смо заправо изложени хакерским нападима, ко све може да преузме податке с наших рачунара и да ли смо сами криви што се превише отварамо према нашим виртуелним пријатељима?
Има оних који се слажу с Кевином Митником, једним од првих хакера на свету који је данас консултант за интернет. Он је још током деведесетих прошлог века говорио да су подаци на компјутеру безбедни само уколико се све искључи из струје, расклопи и закопа на дубину од два метра, мада ни у то није потпуно сигуран.
Ипак, од деведесетих па до данас развила се читава грана заштите од нежељених упада. Само неколико кликова на интернету дели нас од савета како се заштитити од нежељених упада у приватне податке.
Многе брине и неовлашћени надзор од стране држава. Тако је прошле недеље одјекнула вест из Велике Британије даје влада признала да грађане масовно надзиру на „Гуглу”, „Фејсбуку”, „Твитеру” и другим америчким сервисима и да је све по закону (Више о томе у тексту Јелене Каваје). Недавно је откривено и да популарни селфи или што би Срби духовито превели „својко”, дакле фотографија на којој људи сликају сами себе, може да послужи америчкој обавештајној агенцији НСА да шпијунира људе. Сећамо се и Едварда Сноудена који је потврдио оно на штасу многи теоретичари завере указивали годинама уназад „да Американци масовно надзиру интернет”.
Обавештајне службе Србије немају техничке капацитете за надзирање најпопуларнијих интернет сервиса које користе многи грађани. Немогуће је покупити нечије податке с „Гугла”, „Фејсбука” или сајтова с приватним мејл адресама, осим уколико се уз судски налог не затражи помоћ ових сервиса преко међународне правне помоћи. Тако је у закону, али и у пракси јер се сервери тих компанија не налазе у Србији.
И поред тога, сами би требало да се замислимо шта све куцамо на интернету, које слике остављамо јавно на „Фејсбуку”, да ли стално обавештавамо виртуелне пријатеље где се налазимо и с ким се приватно дружимо… Једноставним укрштањем тих података било ко на свету може да реконструише наше навике, карактере и кретање. Можда је то некоме од помоћи да нас боље упозна, али шта ћемо са онима који и немају добре намере?
Има и оних који желе да сам интернет прогласе кривим за угрожавање нечије приватности. То би било исто као окривити Николу Теслу да је крив што се данас на телевизији емитују „Фарма”, „Велики брат” или неки други ријалити.
Као и увек, разне технолошке иновације су само помоћно средство нечијих намера. Није дакле технолошки развој крив за кршење безбедности. Људи злих намера су криви. На нама је да се заштитимо на најбољи могући начин и да се противимо онима који би да злоупотребљавају ресурсе за кршење добронамерног дељења мисли или догађаја с другим добронамерним виртуелним пријатељима.
Душан Телесковић
——————————————
КАРЛОВ УГАО
• Друштвене мреже служе за лов у мутном.
• Нема више оно фејс ту фејс, него „Фејсбук” ту „Фејсбук”.
• Не мора више да се копа рупа и у њу виче: У цара Тројана козје уши. За то служи „Твитер”.
• Све што жени или шефу не сме да каже у лице, сручи им на „Фејсбуку”.
• Шпијунима више не треба ни пиштољ, ни фотоапарат, ни прислушкивач. Довољан је компјутер.
• Оно што мора, посланик каже у скупштини. А оно што мисли – на „Твитеру”.
• Политичка доктрина објави се званично, па се после спинује на друштвеним мрежама.
• У Србији и је интернет тужилац.
• Нема више тајни. И тајни агенти раде јавно.
• Друштвене мреже довеле су друштво у кризу.
Драгутин Минић, Политика
