Један од првих и најзлогласнијих усташких логора – Слана на Пагу, затворен је на данашњи дан 1941. године, непуна три месеца после оснивања. Седамдесет три године касније, осам хиљада жртава, међу којима је било много жена и деце, живе само у сећању својих потомака, јер никаквог обележја њиховог страдања данас нема на овом хрватском острву. А како сада ствари стоје питање је да ли ће ускоро ово место српског и јеврејског страдања у Другом светском рату добити обележје у догледно време. Спомен-плоча постављена 1975. године, уништавана је три пута, последњи пут 2013. и од тада више нико из хрватске власти, али ни из српске заједнице у Хрватској, не помиње њено поновно подизање.
„Нема никаквог трага, ниједног слова да се то десило на Пагу. Људи који се тамо купају немају појма шта се десило, не знају да су у самој близини на великој површини масовне гробнице у којима су ликвидирани логораши из три пашка логора, логора Слано за Србе, логора за Јевреје и логора Метајна у којем су били смештени жене и деца”, прича за наш лист др Душан Басташић, председник удружења „Јадовно 1941” из Бањалуке, које на све начине покушава да сачува сећање на страдање Срба у првом ликвидационом центру Госпић–Јадовно–Паг.
Он подсећа да је само у току једне ноћи, између 14. и 15 августа 1941. године, уочи празника Велике Госпе, која се иначе слави на острву Пагу, заклано више од осам стотина људи. Највећи број жртава убијен је у мору и због тога је у спомен-подручје укључено и сто метара акваторијума око рта Слана. Рибари, чија су сведочанства забележена, виђали су за време мирног мора њихова тела.
Затварајући логор, Италијани су ексхумирали само тела недавно побијених, њих 791, од чега 407 мушкараца, 293 жене и 91 дете до 15 година. Њихова тела су, прича Басташић, полили нафтом и спалили на једној гомили, а пепео затрпали у пашком камењару.
„Ни на том месту нема никаквог обележја. Постоје и многе друге гробнице на Пагу са више или мање жртава, чија је локација позната, али ни тамо нема никаквог знамења о страдању невиних”, каже наш саговорник.
У време затварања логора на Пагу у њима је остало још око две стотине људи који су бродовима транспортовани у Карлобаг, а одатле у Госпић. Они које усташе нису успеле да побију у Госпићу транспортовани су преко Јастребарског у Јасеновац и то су били први Јасеновачки логораши.
„У време постојања логора на Пагу, Јасеновац још није био планиран. Он је формиран силом прилика када су Италијани затворили комплекс логора у Лици и на Пагу. Оно мало преживелих мушкараца, углавном Јевреја, били су први логораши логора 1 и 2 у Јасеновцу, док су жене транспортоване у логор Крушчицу код Витеза у Босни и одатле у Лоборград у близини Загреба ”, објашњава Басташић и додаје да су неки ипак успели да преживе захваљујући Дијани Будисављевић, жени аустријског порекла, удатој за Србина, лекара из Загреба, која је током Другог светског ратаспасила 15.336 деце из усташких логора у НДХ.
Јасеновац као највеће стратиште је узето као парадигма страдања, али објашњава Басташић, народ је страдао још на многим другим местима.
Дуго после Другог светског рата о комплексу логора Госпић–Јадовно–Паг, у којима је побијено 40.000 људи, није се готово ништа ни знало ни говорило.
„На Велебиту је направљено мало спомен-обележје код Шаранове јаме, а таквих јама је било безброј. На Пагу је била спомен-плоча и то је било све. Док до пре неколико година није изашла књига „Јадовно 1, 2” професора Ђуре Затезала о томе се ништа није знало, а након формирања нашег удружења почетком 2010. године о томе се почело нешто више говорити”, каже Басташић.
Према његовим речима, процес денацификације, који су Немци прошли после Другог светског рата, у Хрватској се једноставно није десио. И зато су онда реакције као што је рушење спомен-обележја разумљиве.
„То је злочин хрватске државе, нису се то неки појединци договорили, па направили логор, НДХ је озаконила злочине. Нема дилеме да се данас покушавају избрисати трагови страшног злочина”, оцењује Басташић и као илустрацију односа према злочинцима наводи податак да је локални жупник Јоса Фелисиновић кога зову „добрим духом Пага” и чија је биста у центру Задра, био активно укључен у планирање злочина и после рата осуђен као усташа.
