После реинтеграције територија у БиХ се око 5.000 Срба из Хаџића преселило у Братунац. Тек када су у необично великој бројности почели да умиру од рака схватили су да нешто није у реду. Како се нико није бавио истраживањима, Хаџићани су сами водили евиденцију о смртности међу популацијом која се доселила у Братунац, у коју се убраја и један број оних који су дошли из Зенице.
“Мислим да је близу 800 људи овде умрло од рака и то на основу наших евиденција које смо добијали од домова здравља, цркве и свештеника, јер свештеник у матични картон умрлих уноси од чега је ко умро“, каже Видо Бандука, помоћник начелника Општине Братунац и бивши становник Хаџића.
“Податак који је на једном саслушању изнела Славица Јовановић, директорка Дома здравља у Братунцу јесте да је, отприлике, око четири пута више обољења код људи који су дошли из Хаџића, него код оних из Братунца“, каже Јелина Ђурковић, која је 2005. године председавала Комисијом за истраживање последица радијације осиромашеног уранијума.
Осиромашени уранијум као сувенир
Становници Хаџића, који су доживели нападе НАТО на положаје Војске Републике Српске, нису имали појма са каквом се опасношћу сусрећу. Они су чак муницију са осиромашеним уранијумом скупљали и држали у кућама као сувенире.
“Знам да је и код мене стајала у канцеларији као сувенир. Сви су то сакупљали, не знајући о чему се ради и нико тада није ни размишљао о томе“, присећа се Видо Бандука.
Становништво је и током напада, као и касније, брало летину, напасало стоку и пило воду на подручју које је гађано овом муницијом. За опасност, којој су били изложени, каже Бандука, сазнали су касније, а тада је било већ касно.
Потенцијалне жртве препуштене саме себи
Колико је опасан утицај овог тешког и радиоактивног метала, чије дејство је тек 40 одсто мање од уранијума који се користи у нуклеарним електранама, појашњава професорка Природно-математичког факултета у Сарајеву Ламија Тановић.
“Ко дође у контакт са дијеловима стрељива може имати озбиљне посљедице. Далеко је најтежи облик дејства осиромашеног уранија на здравље када се удишу те фине уранове паре, које се стручно називају аеросол. То је фина уранова магла. Она се развија када зрно погоди циљ. Тада се развија велика температура од 1200 степени, а уран сагоријева на 700 степени. Онда се ствара огромна количина тих уранових пара, које имају јако ситне честице и оне се шире на широком подручју И контаминирају га. Када се те честице удахну, или се кроз воду И храну унесу у организам, то је јако опасно.”
“На територији Босне и Херцеговине је испаљено око четири и по тоне муниције са осиромашеним урнијем, алису и бојеве главе ракета су такођер имале врхове од осиромашеног уранија. Институт за генетички инжињеринг из Сарајева је утврдио да постоје поремећаји хромозома. Дакле, било је резултата истраживања, као и посљедица. Међутим, политичари вам то неће признати, јер су одштете за умрле војнике, који су били овдје током ратова на Балкану, огромне. И када то дође до политике, онда то она минимизира и стопира”, прича Јелина Ђурковић.
Све се радило да се докаже да није тако?
У Анкетном одбору за истраживање последица присуства осиромашеног уранијума, формираној 2000. године, био је и Видо Бандука. Његов дојам је да се све урадило да се та тема и проблем не третирају на прави начин. “Када сам ја био члан Анкетног одбора, имао сам осјећај да већина људи и стручњака радила против тога. У ствари, све се радило да се докаже да то није тако и да није опасно“, наглашава Бандука.
Јелина Ђурковић је 2005. године, током девет месеци, председавала Комисијом за истраживање последица радијације осиромашеног уранијума. У извештају који је направљен изнесене су последице и дата упутства шта треба да се уради. Она каже да се тај извештај негде загубио и да се до њега данас не може доћи. “Сви се жале како не могу да дођу до извјештаја. Наш секретар је тај извјештај морао архивирати. То значи да га је неко склонио, а чија је то била сугестија и налог, то ја не знам“, каже у разговору за ДW Јелина Ђурковић.
Завод за јавно здравство ФБиХ је на територији Хаџића испитивао присуство осиромашеног уранијума у подземним водама, јер је фаза полураспада овог тешког метала четири и по милиона година и он трајно представља претњу по здравље становника на том подручју.
“Последња испитивања су вођена 2010. и 2011. године. Она су показала да не постоји присуство осиромашеног уранија у подземним водама око Техничко-ремонтног завода Хаџићи“, рекао је Алфред Видић из Института за заштиту од јонизирајућег зрачења при Заводу за јавно здравство ФБиХ.
Агонија се наставља
Данас у Братунцу живи око 2.000 људи из Хаџића. Оно што их издваја од осталих становника овог града јесте чињеница да и данас у знатно већем броју од локалног становништва умиру од малигних обољења. „Одговорно тврдим да и данас од 100 становника више од 50 одсто њих умире од рака“, каже Видо Бандука.
Становници Хаџића, како они у Братунцу, тако и они у Хаџићима и данас живе у страху од последица по сопствено здравље. Решење агоније и страха са којима су суочени наставља се, јер, како истичу, држава ништа не предузима.
“Ради се о томе да је потребно направити веома озбиљна истраживања за која, бојим се, стање истраживачког сектора код нас готово да и није у стању да такво шта организује”, наводи професор Ламија Тановић.
Дојче Веле
