Збојштица код Ужица – Радо бих овој троношци споменик подигла, какав су у Ариљу малини посветили. Од те мале народне дрвене столице, коју је мој супруг правио а ја осликавала, уз продају и других традиционалних предмета, три сина смо подигли. Двојица старијих, Дарко и Бошко, студије електротехнике су завршили, најмлађи Александар тај исти факултет је управо уписао.
Ово, док четкицом боји ручно рађену дрвенарију, казује за „Политику” Нада Јолић из Збојштице код Ужица. Жена с израженим уметничким даром, који је вешто уклопила са столарским умећем свог супруга Владана Јолића. Њихова животна прича, из града у село и из савременог у традиционално, несвакидашња је за наше прилике.
– Живели смо у Ужицу, приватно становали. Владан је радио у Ваљаоници бакра као машинбравар, ја у ужичком Заводу за јавно здравље као економски техничар. А село нас је увек привлачило, природу волимо. Кад су се синови родили, природа нас је још јаче звала, урбана средина нам постаде претесна и претешка. Одлучили смо да живимо у сеоском домаћинству, у Владановој родној кући у Збојштици, с његовом мајком. Испрва, нисмо смели да се поуздамо само у приходе од скромне пољопривреде, па смо одавде путовали десетак километара на посао у Ужице. У слободно време Владан је вешто израђивао дрвенарију, ја осликавала иконе. Кад почеше веће наруџбине онога што смо правили, пре деценију, обоје напустисмо радна места и сасвим се посветисмо том приватном послу и животу на селу. Нисмо се покајали што у граду не живимо – прича Нада, док Владан ерски додаје да и он много воли село, поготово своје.
Сазнавши за умеће овог столара, из Музеја „Старо село” у Сирогојну прво су наручили да им направи воће од дрвета (јабуке, крушке, шљиве), а касније и друге дрвене предмете у традиционалном стилу. Временом, почео је да прави и столице троношке, синије, дрвене качице, фигуре сељака, старинске сандуке и рамове, чиније, вретена, чак и цвеће од дрвета. Што Владан оком види, то руком направи.
А онда су се у кућним условима спојили занат и уметност, Нада је ступила на сцену. Још у основној школи направила је репродукцију херцеговачког збега која је и сада на зиду њихове куће у Збојштици. У почетку је зарађивала израђујући иконе и пејзаже техником уља на платну, да би потом за продају правила и етно-икебане, хербаријуме, колаже од сувог лишћа. Потом је својим умећем обогатила Владанову дрвенарију.
– Привукле су ме равнине на троношкама, па сам почела да сликам по њима. Природним бојама, и то народне мотиве из овог краја: сеоске пејзаже или људе у каквим пословима, увек ведре и насмејане, у народне ношње обучене. Многи су хтели да купе тако осликане столице као јединствене, говорили су ми да оне имају неку посебну причу. Временом, осликавала сам и друге дрвене предмете: синије, вретена, качице, кашике, фигуре – каже наша саговорница.
Те своје производе годинама продају, не само етно-музејима и на златиборској пијаци, већ и на вашарима и сајмовима од Лесковца до Палића. Њихових руку дела стигла су, као сувенири, на разне континенте. Послу су врло посвећени и раде свакодневно, а зарада је осредња. Веле да је пре десетак година, кад су почињали, продаја много боље ишла, те да последњих година слабије зарађују.
Ипак, задовољни су пре свега врстом посла који раде и слободом стварања какву у граду, у фабрици и канцеларији, нису имали. Од дрвенарије, традиције и свог умећа децу су на животни пут извели, два садашња и једног будућег инжењера електротехнике. Дарко је у Београду већ основао породицу, Бошко чека посао, а Александар се спрема за студије. И сва тројица воле село, увек кад стигну помажу родитељима око израде сувенира.
Нада и Владан су, уз сав посао, стигли да лепо уреде сеоско двориште. Сад планирају да своје старо домаћинство, које се налази уз нову кућу у којој живе, претворе у изложбено-смештајни простор, те да у овим лепотама почну да се баве сеоским туризмом. И да своје госте, који желе, уче изради ових сувенира. Међу гостима ће можда бити и један посебно им драг, господин Кобајаши из далеког Јапана, који је пре неку годину, у време свог пословног боравка у Београду чуо за израду сувенира у Збојштици и посредством ужичке Регионалне развојне агенције дошао да види како то Јолићи раде. Кажу да се одушевио виђеним и најавио поновни долазак.
Бранко Пејовић
Политика
Фото С. Јовичић