Ослободите Београд!

Догађаји последњих дана створили су утисак да су се у ЕУ забринули уочи посете Председника Русије Владимира Путина Београду, да Владимир Путин “не узме” Србију од њих. Неки српски медији чак су замерили српској влади што је због посете В.В. Путина “прекројила историјски календар”, имајући у виду да је померена велика празнична парада поводом 70 година од ослобођења Београда од немачко-фашистичких окупатора. Секретар за медије ЕУ Маја Коцијанчић директно је упозорила: решење питања о уласку Србије у ЕУ директно ће зависити од тога колико ће Београд, срећући Владимира Путина, потврдити своју приврженост “европским вредностима”.

Чиновници ЕУ нису тек тако забринути: Београд је издржао жестоки притисак Вашингтона, Брисела, Берлина и није подржао западне санкције против Русије.

Посета руског Председника Београду истовремено се знаменује и као повратак сећања на заједничку борбу наших народа против европског нацизма. Пре 70 година Русе и Србе је одушевљавала заједничка жеља – ослободити Београд, протерати омрзнутог непријатеља!

*         *          *

…До почетка септембра 1944. године, Седамдесет пети Стрељачки корпус Четрдесет шесте армије Другог Украјинског фронта, у рејону града Турн-Северин на југословенско-румунској граници, форсирао је Дунав и заузео плацдарм на територији Југославије. Пред совјетским трупама отворила се могућност директне војне помоћи Народно-ослободилачкој војсци Југославије, која је до тог тренутка ослободила значајан део територије земље.

У наређењу Јосипа Броза Тита, Врховног команданта НОВЈ, од 8. септембра, истиче се да је напокон наступио тај дан који су југословенски војници очекивали током три и по године тешких борби. Тито се директно обратио Државном комитету одбране СССР-а са молбом о увођењу Црвене Армије у Југославију. Позитиван одговор даз је приликом личног сусрета југословенског лидера са Стаљином у Москви.

Ставка Врховног командовања је разрадила план офанзивне операције Београд (28. септембар – 20. октобар 1944), чији је циљ био да се заједничким наступом совјетске и југословенске војске на београдском правцу, југословенске и бугарске војске на нишком и скопском правцу, разбије београдска групација непријатеља и да се ослободе сви рејони Србије укључујући и Београд. Тај циљ је требало да се оствари истовременим наношењем удара по снагама противника од стране снага Трећег Украјинског фронта (Маршал Ф.И. Толбухин) и оперативно му потчињених бугарских снага, а такође и деловима снага Другог Украјинског фронта (Маршал Р.Ј. Малиновскиј) са истока, снагама НОВЈ са запада и југа. До почетка Београдске операције, совјетска, бугарска и југословенска војска имале су одлучујућу предност над непријатељем како у живој сили (4:1), тако и у борбеној техници, посебно у тенковима и авијацији – више од 4 пута.

Карактеристика Београдске офанзивне операције огледала се у томе што су били обједињени напори три савезничке армије за решење једног задатка, а офанзива на решавајућем правцу требало је да почне у различитим терминима. Прелазак у офанзиву стрељачких дивизија Другог и Трећег Украјинског фронта почело је 10-12 дана пре Прве армијске групације НОВЈ, што је требало да доведе до уништења значајних снага противника и допринесе угоднијим условима за концентрисање, распоређивање и напад снага НОВЈ на Београд.

Била је то принципијелна линија Ј.В. Стаљина – пружити могућност војскама антифашистичких савезника СССР-а да заједно са Црвеном Армијом у првим редовима јуришају за ослобођење престоница својих земаља. Делови Прве армије Пољске узеле су Варшаву, Прва румунска добровољачка дивизија Т. Владимиреску учествовала је у заузимању Букурешта, Народно-ослободилачка армија је ослобађала Београд.

Скрећемо вашу пажњу на завршни стадиј Београдске операције (од 14. октобра). Јединице левог крила Четрдесет шесте армије јуришале су на Београд са западне стране. Они су не само покривали десно крило Педесет седмој армији, него су и форсирали Дунав бродовима Дунавске војне флотиле, овладавши тако плацдармом на 10 км југо-источно од Београда и створили су услове за наношење удара са њега по престоници Југославије. Са своје стране, војска Трећег Украјинског фронта разбила је противничку групацију која је била окружена југо-источно од Београда.

У периоду припреме за јуриш на Београд, решавало се питање ко ће први ући у Београд. У вези са тим Маршал Ј.Б. Тито је још 5. октобра 1944. године наредио команданту Прве армије НОВЈ генералу Пеку Дапчевићу: “Сва ваша групација од 9 дивизија треба да узме учешће у заузимању Београда. Ми желимо, а и Руси такође, да наше јединице прве уђу у Београд”.

Команда Трећег Украјинског фронта је у неким ситуацијама када је то требало, додељивала аутотранспорт  неким југословенским јединицама како би им омогућили да на време дођу у зону борбених дејстава. На пример, посебну наредбу је 11. октобра задао маршал Толбухин командиру Четвртог механизованог корпуса у односу на Двадесет трећу пешадијску дивизију Четрнаестог армијског корпуса НОВЈ. Дакле, совјетска команда не само да је дала могућност да јединице НОВЈ прве уђу у престоницу подржавши их тенковима и артиљеријом, него је и обезбедила њихово учешће у потпуном ослобођењу града.

Борбе за ослобођење Београда почеле су 14. октобра 1944. године. Упоришта противника су по неколико пута прелазила из руке у руку. Заједно са совјетским и југословенским војницима борили су се и становници Београда. Енергичним дејствима совјетске војске уз учешће делова Народно-ослободилачке војске која је пристигла са југо-запада, 20. октобра је сломљен отпор беогардског гарнизона и до краја дана Београд је био ослобођен.

Са освајањем Београда, по упутствима Ставке, наређено је утврђивање на линији периферија: Београда, Баточина, Параћин, Књажевац и не покретати се у дубину Југославије. Формације и јединице НОВЈ знатно попуњене наоружањем и војним материјалом које им је предало Совјетско руководство, крајем октобра су изашле на границе реке Дрине (100 км западно од Београда).

За време Београдске операције непријатељ је имао губитке до 45 хиљада убијених и заробљених војника.[1]Губици непријатеља у војној техници су били следећи: 53 тенка и САУ, 184 топа и минобацача, 66 борбених авиона. Ненадокнадиви губици совјетске армије износили су 4. 350 људи, санитарни – 14. 448 људи.[2]Директно на улицама престонице Југославије погинула су 2. 953 борца НОВЈ и око 1. 000 совјетских војника.

Руководство НРЈ је високо оценило допринос Црвене Армије приликом ослобађања њене престонице. Тако је по оцени Ј.Б. Тита, ослобођење Београда за југословенске народе представљало ту арену у којој су заједно пролили крв синови великог Совјетског Савеза, са достојним синовима Југославије”.

Са ослобођењем Београда и Србије НОВЈ је добила чврсту позадину – извор за попуњавање људским и материјалним ресурсима, као и могућност да се створи чврста линија фронта. Опирући се на борбену и материјалну помоћ Совјетског Савеза, она је касније развила операције за ослобођење целокупне окупиране територије Југославије. “Без Совјетског Савеза не би била могућа победа над фашистичким освајачима, не би било могуће ослобођење Југославије, не би било могуће стварање нове Југославије” – подвукао је Јосип Броз Тито.

*         *          *

… Минуло је 7 деценија од тих победничких дана. И да ли су наши дедови могли и помислити да ће се нацизам, који је, како се чинило, на пољима Европе задобио смртоносни удар, моћи било када препородити? В.В. Путин је у интервјуу београдском чсопису “Политика” уочи своје посете Србији, са великим жаљењем је констатовао да је “вакцина” која је разрађена на Нинбершком процесу “у неким државама изгубила снагу свог дејства”. у Прибалтичким државама, у Украјини, неонацизам је дигао главу уз директну подршку тих држава које су у Другом светском рату биле на страни антихитлеровске коалиције.

Потпуно је природно да оне снаге које данас траже од Београда да се придружи санкцијама против Русије, подржавају неонацистички режим у Кијеву. И неће бити чудо ако се поново чује позив који је у октобру 1944. године водио напред совјетске и југословенске војнике: “Ослободити Београд”!