Ослобођење Лазаревца 1944. године

Најпотпунији документ о борбама против Немаца у Шумадији почетком септембра 1944. године је извештај америчког поручника Мајкла Рајачића, члана обавештајне мисије “Ренџер“, поднет шефу мисије пуковнику Роберту Мекдауелу 22. новембра 1944. године. Такође, Рајачић је о борбама у Шумадији сведочио пред Комитетом за праведно суђење Дражи Михаиловићу, у Окружном адвокатском удружењу у Њујорку, маја 1946. године.

Прво место које су ослободили четници Рудничког корпуса под командом капетана Драгомира Топаловића, у Рајачићевом присуству, било је Кадина Лука. Борба између четника и 86 Немаца, “махом Пруса, припадника бившег ваздухопловног корпуса“, вођена је 2. септембра 1944. године. Капетан Топаловић је против ових Немаца послао 120 четника, који су најпре затражили предају без борбе. Уздајући се у бројне бункере, као и у помоћ из својих околних гарнизона, Немци су одбили да положе оружје. Рајачић пише:

“Борба је трајала читавих 11 сати јер су Немци добили појачања из Лајковца у блиндираним колима с 50 војника. Резултат борбе је био 15 погинулих Немаца, 15 заробљених, а остатак је побегао колима. Разговарао сам с тројицом рањених Немаца који су следећег дана издахнули. Националисти су имали једног мртвог и 10 рањених. Запленили су радио-станицу, два митраљеза и муницију. После тога су уништили железничку пругу код Угриновца, Љига и Лајковца. Све саобраћајне везе између Горњег Милановца и Лајковца биле су прекинуте на неодређено време.“

Током сведочења у Њујорку Рајачић је износио и друге детаље. “Видео сам како се људи пузећи прикрадају тим бункерима, боси, без пушака, само са ручним гранатама домаће израде, како их бацају у бункере а хватају за пушку (митраљез)“, рекао је он поред осталог.

У исто време, наставља Рајачић у извештају Мекдауелу, четници Рудничког корпуса напали су теретни и путнички воз код Угриноваца. У путничком возу налазило се 300-400 Немаца у повлачењу из Сарајева према Београду. Воз је уништен, 50 Немаца је погинуло а остали су се разбежали по околним шумама; међутим, после неколико дана сви ови Немци су се предали четницима.

Током 2. септембра Руднички корпус је извео још једну акцију: нападнута је и онеспособљена електрична централа у Вреоцима, која је снабдевала струјом део Београда. У овом нападу четници су заробили 50 Немаца.

Највећу операцију Руднички корпус је предузео против немачког гарнизона у Лазаревцу, бројног 250 војника. Град је најпре опкољен и блокиран, а онда су започеле уличне борбе. Немци су на крају држали само болницу и црквени торањ, одакле су давали отпор све док им није нестало муниције, када су се предали. Ушавши у Лазаревац, где му је 6. септембра приређен свечани дочек, Рајачић је избројао 60 мртвих Немаца. Током вечере у кући проте Чедомира Поповића, коју је приредио политички представник и саветник Рудничког корпуса адвокат Војин Војиновић, радио Би-Би-Си је јавио да су Кадину Луку и Лазаревац од Немаца заузели – партизани. Рајачић наставља:

“Једна енергична млада лекарка, др Васиљевић, старала се о рањеницима. Посетио сам болнице у Лазаревцу и Белановици, које су веома оскудно снабдевене лековима и хируршким инструментима, и видео рањене националисте и Немце…

Обишао сам школу у Белановици која је служила као логор и разговарао с некима од 250 немачких војника који су били заробљени у недавним борбама. Међу њима био је и један младић који је рођен у Немачкој али и провео низ година у Детроиту. Служио ми је као тумач. Преко њега сам дознао да је већина заробљеника још увек веровала у Хитлерова ‘чуда’ помоћу којих ће добити рат. Једина им је жалба била да су им националисти поскидали добре униформе и цокуле и заменили их за поцепане. Иначе, храњени су онолико колико су околности дозвољавале. Било им је дозвољено да раде на друму или на другим радовима ради побољшавања општих потреба.

Одмах после заробљавања или протеривања Немаца из градова, националисти су формирали цивилну власт, суд са судијама и привредну комору. Присуствовао сам неким њиховим седницама на које су ме позвали. Уверио сам се да се о свему расправљало на демократски начин…

Укратко, национална војска је верна краљу, следи Дражу Михаиловића и поштује демократске принципе ратовања установљене Женевском конвенцијом. Морал војске је на добром нивоу. За сада су чврсто решени да се до краја боре против Немаца и партизана.“

За пратиоца поручника Рајачића Дража је одредио капетана прве класе Милана В. Стојановића, помоћника начелника Ађутантског одељења Врховне команде, а негдашњег команданта Топличког корпуса. Стојановић пише да је у Лазаревац прва упала чета поручника Бране Бркића, из састава Колубарске бригаде поручника Милована Васиљевића. Када су Стојановић и Рајачић ушли у Лазаревац, на краљев рођендан, 6. септембра, још се чула спорадична пуцњава. Дочекао их је капетан Топаловић, поздравио и одвео у цркву, где је прота Чедомир Поповић одржао благодарење поводом ослобођења вароши, упутивши “молитве Богу за ослобођење васколике Србије“. Стојановић наставља:

“По завршеној служби Божјој напустили смо цркву и кроз град се упутили протиној кући. Народ, који је био изишао на улице, бурно је клицао: ‘Живео краљ! Живео Михаиловић!’ Видећи америчког официра, њихова радост није знала границе, јер су мислили да су се Американци искрцали. ‘Живела Америка!’ Однекуда су изнели стотине српских застава. Улицу пред нама посипали су цвећем, а нас су китили венцима. Многи су притрчали да нас пољубе. Тога дана они су плакали од радости, али доцнијих дана лили су сузе дубоког очајања.“

За време вечере, када је Би-Би-Си јавио да су Кадину Луку и Лазаревац ослободили партизани, наставља Стојановић, капетан Топаловић је толико побеснео, да је узео радио апарат и треснуо га о под. “Кад будемо дошли у Београд, купићу вам нов радио“, рекао је Поповићима, пошто се смирио и извинио.

С друге стране, у извештајима свих америчких обавештајаца из Србије, писало је да су партизанске јединице, које су долазиле са запада, заобилазиле немачке гарнизоне и нападале само четнике.