Један је своју велеиздају обећао (и у приличној мери извршио) како би му Империја допустила долазак на власт, а други своју нуди брже и више него што је први, у овом тренутку спреман, како би му преотео милост те Империје.
Ради се, наравно, о Александру Вучићу и Саши Јанковићу.
Вучићево одбацивање радикалског свлака и улазак у калвинистичку кошуљицу је резултат трговине са западом. Он и (политички) покојни Тома, желећи моћ и друге привилегије васти, обећали су западу, оно.што није смео или хтео дотадашњи шампион велеиздаје Борис Тадић. Тако им је дозвољено за ујарме Србију. Најконкретнији резултат ове трампе, јесте Бриселски споразум. Иако највећи број његових тачака говори о скоро безбредној Заједници српских општина, суштина му је у заокруживању арнаутске државности на целом КиМ, јер је до тада, Србија фактички управљала севером.
Нажалост, огромна већина Срба, нарочито Вучићевих гласача, није прочитала Бриселски споразум, а највеће телевизије о њему срамно ћуте, па народ прилично верује тиранину кад лаже називајући га великим успехом и гарантом опстанка Срба. Овде можете прочитати суштину тог „споразума„.
Он предвиђа прелазак Срба у полицију Косова, суда у судски систем Косова, безбедоносних структура у косовске, локалне изборе по косовским законима, те да Србија неће спречавати Косово на његовој ЕУ стази. Дакле, Србија се Бриселским споразумом потпуно одриче сваке полуге власти на Косову, приде се обавезујући да Косово* не омета у евроинтеграцијама. Те интеграције отворене.су искључиво за независне државе. Приче о ЗСО су опсена за народ. Таква заједница се већ, по косовским законима, може основати, ако се општине договоре, можда под другим називом, али компетенције ни овако ни онако, не могу да јој буду озбиљне. Дакле, такво ништа, добити за набројано све, не да није државничко дипломатски успех, већ је велеиздаја, али не „обична“, већ екстремно глупа, рекао бих (комплетно?) идиотска. Сада се издаја наставља. Вучић се припрема да припусти КиМ у ОУН. Требало му је мало патриотске ватре, па имамо хероја Марка Ђурића, великомученика, чике је хапшење омогућило Аци Србину да мало пропатетише на медијима, али је убрзо заокружио процес тзв. унутрашњег дијалога изјавом да иако већина актера истог предлаже замрзнути конфликт, он га не прихвата. То је последица његове свести да ће, у случају одбијања сарадње са својим западњачким власницима, бити кажњен терањем са власти, а то је њему најважније.
Проблем му представља суштина његових бирача. Колико год се трудио, либераше и аутошовинисте, сем неке плаћене, није придобио, па је већина оних који га гласају, и даље радикалског идеолошког опредељења. Они верују да АВ чини колико може, али ето, жути су му оставили тешку ситуацију, па не може више, дочим је тек питање дана кад ће га Путин усвојити. То је једино што спречава вУЧКа да брже испоручује Арнаутима независност. Бирачи би га, за очигледну издају, казнили на изборима.
То уочава Сашица Јанковић, па објављује како би он Косово* пустио у Уједињене нације. Овај несхватљиво нехаризматични политичар у покушају, на све начине нуди своје квислиншке услуге Империји, како би њиме заменила Вучића, једнако као Тадића Ацом 2012. Алгоритам је транспарентан. Запад хоће да Србија призна Косово (после тога још много само захтева следи: Војводина, Рашка, мигранти, приватизација, ЛГБТ усвајање деце…) и тражи служинчад која ће то извести. Што брже, то боље. Као конкурс за посао. Зато сада Јанковић, кији сем подршке свог пса Артура и Николе Ђуричка, не може да рачуна на много потпоре у народу, схвативши овај механизам покушава да јави амбасадама како ће издати брже, јаче, боље од садашњег колонијалног намесника.
Ми Срби смо у трагичној ситуацији. Власт, као и огромна већина опозиције, те медија и активистичке јавности, стоји постојано кано клисурине, на позицији самоуништавања Србије, признавања Косова*, прихватања неоколонијализма и евроунијатства.
Зато ни власт, ни гротескна опозиција, већ ново вино у мехове нове.
Остоја Симетић, Српски културни клуб
