Осваја медаље, али и даље спава у шупи на гробљу!

Муке Лазареве: Осваја медаље, али и даље спава у шупи на гробљу!

Када је пре две и по године наш колега Милан Степановић у “Сомборским новинама” покренуо малу медијску лавину новинских натписа и ТВ емисија о младом и сиромашном маратонцу Лазару Ришару, на тренутак је изгледало да се срећа и људска солидарност коначно осмехују овом сомборском младићу кога живот није мазио, а који је 2011. године направио мало чудо истрчавши “Сомборски маратон” (односно полумаратон од 21,1 км) без дана тренинга, у прастарим и пробушеним ципелама и изношеним фармеркама.

Две године касније, Лазар је истрчао преко 30 маратонских трка и освојио скоро исто толико медаља било за пласман, било за учешће у такмичењу. Од колега маратонаца, који су истински и несебично били солидарни према њему, добио је потребну опрему за трчање, наставио је прекинуто школовање и догурао до средње школе, али су бројна обећања о помоћи сомборских институција (пре свега Града и Центра за социјални рад) остала само мртво слово на папиру.

Лазарева осмочлана породица и даље живи у оронулој једнособној кућици (једна соба, предсобље и кухињица, без купатила) на Малом католичком гробљу у Сомбору, а Лазар, као најстарији од деце, спава у шупи за дрва, без грејања, на температури која се ноћу већ увелико спушта испод нуле.

– Узмем иконицу и молим се док не заспим – одговорио је Лазар на питање како издржава ову хладноћу.

Он и данас редовно тренира и редовно учествује у свим тркама где га позову и поведу старије колеге из сомборског АРК “Маратон”.

“Углавном гладује. И смрзава се. И на крају да кажем, ма колико звучало патетично: у данашњем нашем окружењу, препуном лоших вибрација, чистије срце и ведрију душу од Лазареве нисам сусрео”, каже Милан Степановић.

Лазарев телефон је 064 543 73 10, па ко год може на било који начин да му помогне – топлом одећом, постељином и слично, може да му се јави.

Ало