- У савременом друштву, само је Мехмед II, кроз разне турске телевизијске серије – објекат дивљења, а његов заробљеник и истовремено његов победник – Влад Дракул – је симбол зла
- Према енглеском историчару Роџеру Кроулију, тада је Влад Цепеш (Дракул) набио на колац двадесет и пет хиљада Турака који су били под вођством адмирала султана Мехмеда II, Хамзој Беема
- У суштини, то је био потпуни пораз османске војске, који још увек не признаје такозвана “званична историја”, иако је број заробљених Турака, према војној логици, био ништа мањи од броја убијених Турака, а војска која је изгубила убијених и заробљених најмање половину свог броја и оставила бојно поље противнику, сматрала се уништеном
- При том, данас се заборавља да у то време појам “националних интереса” још није постојао, а Влад Дракул је ишао, заправо у “крсташки поход” да ослободи поробљене православне хришћане и да се освети за опљачкани Цариград, за чије се становништво показало да су у положају робова “османских дивљака”
- То је било, сагласно погледима тих година, савршено праведна одмазда за пљачку Константинопоља од стране Турака. Говорити о томе да су Турци наводно само усвојили окрутност Европљана, значи или не знати или свесно мењати природу исламског морала и закона који се нису променили до данашњег дана
- Дивити се Мехмеду, који се, чак и за исламски свет, одликује неморалом – виши је степен цинизма
ПИШЕ: Олег Валецки
ВЛАД ТРЕЋИ ДРАКУЛ И СУЛТАН МЕХМЕД ДРУГИ
Византија је средином 15. века, ограничена територијама Константинопоља, Пелопонеским и Атичким полуострвима, а такође и са неколико острва у Мраморном и Јадранском мору, и даље представљала озбиљну препреку за Турке. Наравно, она је била опасна за Турке не сама по себи, већ као сила која би могла да одвуче део снага Турака у рату против много моћнијих непријатеља као што су то били Мађари, Ђеновљани, Венецијанци, Власи, Пољаци и Аустријанци, који су тада били у стању да потпуно униште турске снаге на Балкану. Тек после пораза крсташа у Варни 1444. године, Турци су напали Мореју 1446. године, опустошили је и заробили шездесет хиљада Грка…
Пад Константинопоља 1453. године проузроковао је те године пад осталих млетачких и византијских приморских градова Причерноморја, затим су 1462. године пале Босна и Влашка, 1464. Мореја, 1474. Албанија, 1477. Венеција, и 1481. Отранто.
Све су то биле карике у једном ратном походу који је трајао педесет година и очигледно је да су Турци савлађивали жестоке отпоре локалних хришћана.
Овај рат није био због било каквих политичких интереса, јер ни Влашка, ни Мађарска, ни Пољска, ни Венеција нису имале амбиције да граде велике империје на рачун освајања у Азији.
Овај рат је био због тога што је судбина Константинопоља била религиозно питање – то јест, истинитости ислама као религије.
Политички обрачун тадашње Европе довео је до тога да су европске државе губиле у 15. веку од Турака, захваљујући чему су они добијали наоружање и муницију, купујући их од тих истих Ђеновљана и Венецијанаца који су успешно користили превелики рационализам пољских и мађарских краљева, не много заинтересованих за заштиту “шизматика” Грка, а заједно са њима ни за такве исте “шизматике” Србе, Бугаре и Влахе.
Притом православни нису били узрок томе, јер Флорентинска унија, усвојена 1439. године, мало је шта дала Константинопољу, јер ниједна држава Европе није стала у његову одбрану.
Константинопољ је остао последња препрека за поход Турака у Европу.
План Константинопоља
За заштиту Константинопоља стигло је само до две хиљаде добровољаца, чију је главнину, седам стотина људи, сакупио чувени ђеновски ратник и војсковођа Ђовани Ђустинијани Лонго . (Роџер Кроули, Константинопољ, последња опсада, 1453, Москва, Издаваштво Аct. 2008.).
Придружио се и нешто мањи одред ђеновске браће Антонио, Паоло и Трајло Бокјарди, и два одреда из Шпаније – један из Каталоније, а други из Кастиље (под вођством Франциска де Толеда).
У одбрани града учествовало је неколико венецијанских и ђеновских бродова, још и одред из мале ђеновске колоније Галате са друге стране залива Златни рог, свих странаца је било око три хиљаде.
Османска армија до заузимања Константинопоља в 1453, Монастир Молдовица
Ентузијазам Турака је често преувеличаван, што потврђује и хроника Георгија Сфранцеса: “У Константинопољу је било око осам хиљада бранилаца, док су Турци имали од сто шестдесет до четири стотине хиљада људи”.
Освајали су град од 2. априла до 29. маја, што говори о томе да Турци нису били баш толико самопрегорни у освајању овог града.
Изненађује константно напомињање Британца Кроулија о толеранцији Турака, иако су према хроникама тих година Турци, због страха од смрти, сатерали хиљаде хришћана из освојених земаља под зидове града и присилили их да изливају топове од црквених звона.
Опсада Константинопоља
Константин XII Палеолог, као резултат Флорентинске уније, био је суочен са неповерењем према Грцима које је предводио Лука Нотарас и због тога се морао више ослањати на Италијане.
Са почетком опсаде, редови бранитеља су се консолидовали, а у одбрани града већ је учествовало и цивилно становништво.
Само четири ђеновска брода су успела да се пробију кроз строј турске флоте 20. априла у заливу Златни рог.
Неколико напада турских трупа одбијено је са великим губицима за Турке. Упркос чињеници да је артиљерија Турака, створена уз помоћ Мађара Урбана, под командом немачких артиљераца, срушила низ делова зидина, браниоци града су успели да га затворе земљаним насипом и оградама од прућа.
Крајем маја у турским трупама почиње да расте неповерење у снагу султана и појавиле су се гласине о приближавању Мађара Јаноша Хуњадија ка Константинопољу. Можда би његов долазак и довео до пораза Турака. Али 29. маја султан је бацио у борбу последње резерве гарде.
Мађарско појачање није стигло, а неминовни пораз Турака претворио се у њихов тријумф.
Изненађујућа је лакоћа са којом британски историчари оправдавају очигледно морално чудовиште султана Мурата, оца Мехмеда Другог, који је чак унео у закон неопходност султана да убије своју браћу уз одобрење исламских правника тог времена.
У књизи Роџера Кроулија невероватан пасус описује отимање посаде млетачког брода Антонија Рица, од стране Турака у новембру 1452. године, на којем су сви чланови посаде погубљени, а малолетног Рицовог сина, султан је узео у свој харем.
Кроули такође наводи примере из хронике Георгија Сфранцеса, службеника цара Константина XII Палеолога, чији су малолетни син и ћерка одведени у султанов харем, а потом је син био убијен а ћерка у четрнаестој години умрла од венеричне болести.
Лука Нотарас
У истој књизи се наводи сведочење из хронике Грка Дуке, где је султан Мехмед Други, напивши се вина (сам Мехмед исламске законе није признавао), тражио да му константинопољски велможа Лука Нотарас да свог младог сина за сексуално задовољство, а када је овај то одбио, наредио је да му одсеку главу.
Кроули не види сав ужас датих доказа и злочинство Мехмеда, а диви се чињеници да Османлије у почетку нису присиљавале Хришћане да напусте своју веру. Одушевљен је дисциплином султанске војске и величином његових политичких планова. Заиста, неопходно је изгубити свако морално осећање које разликује цивилизованог човека од варвара, да би назвали Султана Мехмеда наследником идеја Рима, што је исто као и називање савремених сатаниста настављачима дела Православне Цркве.
Већ сам факат нечовечности са којом су Турци бацали у ропство становништво Константинопоља, упадајући у цркву Свете Софије, заробљавајући мушкарце, жене и децу, требало је да примора хришћане да се ослободе свих моралних ограничења по питању Турака.
У исто време, “Магловити Албион” (Енглеска, прим.прев.), толико благонаклон према Османлијама и њиховим султанима, што је заправо добро познато, практично је све њихове непријатеље приказивао у “црном светлу”, као што су данас у САД-у прихваћени “лоши момци”.
Пример овога је Влад Дракул, витез „Реда Змаја“ и стога познат као Дракула.
Сада људи суде о његовој фигури по продукцији Холивуда, тој творевини умова малоруских паланки, којој треба признати да је веома успешна у остваривању постављеног јој циља.
Практично сви сценаристи филмова о Дракули су руковођени творевином Брема Стокера, човека са математичким образовањем на Тринити колеџу и са искуством новинара, али не и историчара, а такође, колико је познато, чланом масонске ложе.
Заправо, у суштини маштовити Стокеров роман „Дракула“ заснован је на разним клеветничким обманама против Влада Трећег, од стране разних Владових непријатеља, али до сада се у историјским радовима не наводе ни имена ни број жртава које је наводно мучио Дракул.
Једино што је сигурно познато јесте да су, после херојског напада 17. јуна 1462. године седам хиљада војника Влада Дракула на логор до тада непобедивог султана Мехмеда II, чија је војска достизала број од од сто до сто двадесет хиљада људи, заробљени Турци били набијани на колац.
Ноћни напад Влада Дракула на турски логор
Према енглеском историчару Роџеру Кроулију, тада је Влад Цепеш (Дракул) набио на колац двадесет и пет хиљада Турака који су били под вођством адмирала султана Мехмеда II, Хамзој Беема.
У суштини, то је био потпуни пораз османске војске, који још увек не признаје такозвана “званична историја”, иако је број заробљених Турака, према војној логици, био ништа мањи од броја убијених Турака, а војска која је изгубила убијених и заробљених најмање половину свог броја и оставила бојно поље противнику, сматрала се уништеном.
При том, данас се заборавља да у то време појам “националних интереса” још није постојао, а Влад Дракул је ишао, заправо у “крсташки поход” да ослободи поробљене православне хришћане и да се освети за опљачкани Цариград, за чије се становништво показало да су у положају робова “османских дивљака” .
То је било, сагласно погледима тих година, савршено праведна одмазда за пљачку Константинопоља од стране Турака. Говорити о томе да су Турци наводно само усвојили окрутност Европљана, значи или не знати или свесно мењати природу исламског морала и закона који се нису променили до данашњег дана. Дивити се Мехмеду, који се, чак и за исламски свет, одликује неморалом – виши је степен цинизма.
Судбина турских заробљеника
Можда се, са добрим разлогом, треба дивити подвигу некаквог вође канибалског племена из Папуа Нове Гвинеје, или херојском делу неког од азијских војсковођа, они бар нису развраћали покорене својим насилним неморалом, већ су их једноставно јели или скидали са њих кожу или главу .
Међутим, у савременом друштву, само је Мехмед II, кроз разне турске телевизијске серије – објекат дивљења, а његов заробљеник и истовремено његов победник – Влад Дракул – је симбол зла.
Улазак Мехмеда II у Константинопољ
При том је Влад, заједно са својим млађим братом Радуом, од 1444. до 1448. године био талац Султана Мурата II, и заправо је имао потпуни разлог да се освети сину Султана Мурата II – Мехмеду Другом који је, по римском историчару Лаонику Халкокондилу, злостављао његовог брата Радуа.
Све у свему, и сам Мехмед Други и сва његова војска и све његове слуге заједно, заслужили су оно шта је Влад Дракул урадио са заробљеним Турцима 17. јуна 1462. године.
Са руског: Радмила Благојевић, Православна породица, мај 2018.
ИЗВОР:http://ruskline.ru/opp/2018/aprel/30/vlad_tretij_drakul_i_sultan_mehmed_vtoroj/&?print=y
