Народни покрет Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“ у потпуности подржава српског патријарха Иринеја који мудро каже да оно што нам је отето кад-тад мораће да нам се врати, али ако се власт својим потписом одрекне Косова оно нам се никада више не може вратити.
Истовремено, Народни покрет Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“ помало тужно и са резигнацијом је примио к знању изјаву академика Душана Ковачевића. Уважени академик, са приметном дозом инсинуације, наглашава да Србија не треба више да рачуна на Косово и Метохију јер српска деца више не могу да гину. Инсинуација је у томе, што задњих петнаест година нико никада у Србији није позивао на рат знајући да се на Косову и Метохији налазе трупе НАТО пакта и ко би онда био луд да позива људе да ратују са највећом светском силом. Има се утисак да Душан Ковачевић то инпутира својим колегама, претпостављамо из САНУ, говорећи да велики део њих не могу да прођу ни сто метара а да не спавају и пре и после подне што у многоме подсећа на реторику Александра Вучића. Академик још наглашава да Србија у свом спору са Хрватском око земљишта поред Дунава не сме да пређе црвену линију да ратује него да Хрватима препусти тај простор. А када су у питању Албанци они на територијама на којима живе могу сами да одреде како ће да живе да ли у федерацији или конфедерацији што већ има приметан мирис „Велике Албаније“. Председник Републике Србије је овакве ставове академка и подржао.
Морамо признати да су овакве поруке академика и некадашњег српког амбасадора у Португалији доста неспретне јер такви ставови позивају наше суседе који имају територијалне амбиције прама Србији да слободно могу да узму свој комад Србије а да се Србија неће бранити да не би њена деца гинула за отаџбину.
Нажалост, књижевник Душан Ковачевић се у многоме разликује од својих колега из прошлости, исто тако дипломата и књижевника, Бранислава Нушића и Милана Ракића који су имали изразита патриотска начела, при чему је Милану Ракићу била духовна обавеза да са пушком у руци осване на Косову пољу. Њихова конзулска писма сведоче о невиђеним зверствима над Србима на Косову и Метохији у XIX веку.
Са друге стране, како објаснити убијеној деци из Гораждевца или двадесетогодишњацима из кафића „Панда“ у Пећи да њихова мајка Србија награђује непознате злочинце Албанце тако што им даје још једну државу. А шта тек рећи оним јадницима из „жуте куће“ чијим органима су злочинци наслађивали своју душу и богатили се.
Народни покрет Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“ подсећа јавност у Србији да је 1939. године више од 150.000 Срба жевело у данашњој Албанији. Данас их има само у траговима и са туђим именима и презименима. Таква судбина чека и Србе на Косову и Метохији ако их њихова мајка Србија избаци из свог крила.
Народни покрет Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“ из поузданих извора дознаје да председник Републике Србије има намеру да грађанима Србије предложи решавање статуса КиМ по моделу две Немачке. Ној је изгледа извукао главу из песка и понудио решење. У оквиру модела две Немачке, Србија са Косовом треба да потпише мировни споразум, да размени дипломатске представнике и да не спутава Косово да постане чланица Уједињених нација. Такав модел је 2008. године немачки дипломата Волфганг Ишингер понудио Коштуници и Тадићу. Тај предлог су они са индигнацијом одбили. Истини за вољу, Коштуница и Тадић су одбили и Ахтисаријев план који је касније и Скупштина Србије скоро једногласно одбацила, то ипак није сметало Александру Вучићу да потпише Бриселски споразум који Србима на Косову и Метохији много мање пружа од Ахтисаријевог плана.
НСПМ
