Уважена професорка Чолић је у „Политици” од 18. децембра написала стручан текст, више са филолошког аспекта, о вези топонима Санџак и заједничке именице санџак. Међутим, ипак је дала и неке друге одговоре и с правом се упитала зашто је то још тако и чему сада све то може да води?
Санџаци су били само административне јединице којима су управљали санџакбегови као војним пленом, добивши од султана санџак, тј. заставу као симбол власти и командовања војском санџака.
На простору некадашњих српских и југословенских земаља с најближим окружењем крајем 17. века било је 25 санџака. Новопазарски је основан око 1790. године, с Новим Пазаром као административним седиштем, иако су санџакбегови и касније кајмаками најчешће боравили у Сјеници.
Овај санџак је три пута укидан. Први пут 1817. Вилајетским законом поново je формиран 1865. а у његов састав ушле су казе (срезови) Нови Пазар, Сјеница (седиште санџакбега), Нова Варош, Пријепоље, Прибој, Пљевља, Бијело Поље, Беране, Рожаје и Плав са Гусињем. Међутим, тај Новопазарски санџак постојао је само 14 година, јер су убрзо из њега издвојене казе Рожаје и Плав са Гусињем и припојене Пећком санџаку, а нешто касније издвојена је и каза Нови Пазар и прикључена Приштинском санџаку. Овај санџак имао је ранг округа, као и сви остали у Турској империји тог времена. У Турској су санџаци укинути 1921. године, и то име се више нигде није задржало, осим код нас.
Пошто се Новопазарски санџак налазио у оквиру Босанског вилајета, Аустроугарска је 1878. захтевала и његову окупацију да би спречила стварање заједничке границе Србије и Црне Горе или евентуално њихово уједињење. Тај простор Бечу је био потребан и као коридор за његову даљу пенетрацију према Егејском мору (Солун). Великом политичко-дипломатском активношћу то је делимично спречено, па је Аустроугарска са својом војском 1879. запосела само Пљевља, Прибој и Пријепоље. Следеће, 1880. године Порта је од тог подручја организовала Пљеваљски санџак, па је у том делу Старе Рашке настао период двовлашћа до анексије Босне и Херцеговине 1908. и повлачења аустроугарских трупа из поменутих градова.
Према томе, Сјенички и Пљеваљски санџак били су фрагментирани остаци некадашњег Новопазарског санџака, иако се тај простор номинално и даље тако називао. Касније се усталило само име Санџак, у смислу неке посебне територије у односу на окружење. То се чинило у дипломатским круговима Аустроугарске, Турске и Немачке, јер је ово подручје било веома погодно за политичке и дипломатске манипулације, посебно са његовим муслиманским становништвом, стварајући му илузију о неком повратку на „старо”, представљајући се као ослободиоци од „омражене српске и црногорске окупације”. Рецидиви тих политичко-дипломатских манипулација присутни су и данас, иако је муслиманска већина само у Новом Пазару, Сјеници и Тутину у делу који припада Србији, док је у делу који се налази у оквиру Црне Горе то случај у некадашњим казама Беране, Рожаје и Плав. Зато није чудно да српско православно становништво инсистира на имену Рашка област, које је настало пре скоро 100 година. Муслимани Бошњаци инсистирају на турском имену Санџак, рачунајући на већу политичку и економску подршку Турске која се све више враћа на Балкан, уз аминовање неких њених натовских савезника.
Ипак, најстарије и, по мом убеђењу, најадекватније име овог простора јесте Стара Рашка, која је била ембрион српске средњовековне немањићке државе и духовности, коју су Турци Османлије дефинитивно укључили у своју државну територију половином 15. века. То име Regnum Rasciae било је присутно у изворима западне провенијенције све до почетка 20. века. Додуше, Стара Рашка је шири појам од Рашке области и Новопазарског санџака, али је историјски утемељен и не би требало да то икоме смета, јер смо на овом простору мање-више сви аутохтони и сви равноправни.
Салих Селимовић, Историчар
Политика