Приликом пласмана својих производа повртари и воћари бирају између „два зла“, накупаца и маркета: Код једних роба има мању вредност, код других морају дуго да чекају исплату

НЕ знам која опција за продају ми мање одговара – јада се, ових дана, Марко Стојковић, повртар из Челарева, који обрађује осам хектара. Почео је да „сече“ купус, а припрема се за вађење кромпира и лука. На паприку, коју је гајио на једном хектару, како каже, већ би и заборавио, само да му је – плаћена.

Паприку је, наиме, продао великом маркету, који робу плаћа са „задршком“ већом од 100 дана. Сада се двоуми да ли да исто тако уради и са купусом. Може да га прода маркету за бољу цену, али ће морати да чека на свој новац. Друга опција је да га прода накупцу, добије паре одмах и суочи се са могућношћу да изгуби и 50 одсто вредности до које роба дође на пијаци…

Стојковић, иначе, дели исте бриге са готово свим произвођачима воћа и поврћа. Систем је, како кажу стручњаци, тако „подешен“ да мали произвођач избора једноставно нема. Од високе цене, коју потрошачи за њихове производе плате у неком од маркета или на пијаци, када се тргује на мало, они добијају веома мали удео, а често их дуги рокови исплате додатно угрожавају.

РАЧУНИЦА

АКО чекам накупца, уштедећу на гориву, али ћу за купус тешко добити од 20, па до највише 25 динара по килограму – објашњава Стојковић. – Кад се одлучим за кванташ, могу да добијем два или три динара више. Наравно, и тамо га продајем накупцу. Он га ускладишти и касније продаје по 35 или 40 динара. На пијаци људима траже и 60 динара.

– Познато је да повртари и воћари, ако не извозе, имају два „канала“ за пласман производа – наводи Ратко Вукићевић, председник Удружења „Плодови Србије“. – Када мали произвођач довезе неколико тона своје робе на кванташку пијацу, ту га дочекују накупци, који су немилосрдни када је диктирање цене у питању. Они, зна се, плаћају кешом, без икаквих рачуна или фискалних каса, али, цена је, у најбољем случају за 20 одсто нижа од малопродајне. Има и горих случајева, када се плаћа само половина реалне цене.

Ни продаја великим ланцима супермаркета, додаје Вукићевић, није много боље решење. Ови ланци, уз ретке изузетке, објашњава Вукићевић, одобравају одложено плаћање и на више од 200 дана, а мали произвођачи нису у ситуацији да о томе преговарају, пошто роба коју нуде није упакована, „дотерана“ а имају и мале количине на располагању.

– Наравно да мегамаркети „кредит“ који дају потрошачима не финансирају својим средствима – прецизира Вукићевић. – Наплата иде на терет произвођача. Наравно, дало би се говорити и о томе како се „улази“ у ланце супермаркета, и о случајевима корупције, па и криминала, код оних који робу примају…

Решење овог проблема, како наводи Вукићевић, мора се тражити у промени система, односно у удруживању малих пољопривредника у кооперативе или задруге, које ће, као што је то случај у већини земаља западне Европе, прикупити веће количине воћа или поврћа, упаковати га и пласирати као равноправан преговарач на тржишту.

Новости