Вашингтон – Нови лосос – риба из Атлантика која је популарна на америчким трпезама – расте два пута брже од својих рођака, кажу да је укусан, па ипак су шансе да се ускоро нађе у самопослугама засад су фифти-фифти.
Јер „суперлосос” је створен у лабораторији невелике биотехнолошке компаније „Аквабаунти технологије”, као први комерцијална генетски модификована животиња. Агенција америчке владе која регулише промет хране и лекова (ФДА), захтев да се одобри промет ове ГМ рибе разматра још од 1995, а недавно је сигнализирала да ће јој дати зелено светло за људску исхрану, што ће бити преседан.
Ако се то догоди, „суперлосос” неће међутим бити продаван у многим популарним ланцима самопослуга. Удружења потрошача врше притисак и на највећи ланац, „Крогер”, да у своје фрижидере не ставља ову „франкенштајнску рибу”.
Њихов аргумент је да нема довољно чињеница које би доказале да је ова врста лососа безбедна храна. Настала је тако што су риби из Атлантика убачени хормони „чинук лососа” из Пацифика, највећег у овој врсти, као и ген једне океански рибе сличне јегуљи – што заиста оправдава епитет „франкенрибе” који јој је прикачен.
На додатна упозорења да би тако генетски модификовани лосос могао да нанесе огромну еколошку штету ако би доспео у океан и парио се са дивљом сабраћом, у „Аквабаунтију” одговарају да се он узгаја у вештачким условима, далеко од океана и да су предузете све мере да не доспе у природу.
Уз то иду и аргументи да ће његовим комерцијалним узгојем ослабити притисак на угрожену дивљу врсту (мада се лосос увелико узгаја и у рибњацима), помоћи да се прехрани растуће светско становништво, створити се нова радна места и слично.
Од одобрења ФДА зависи опстанак „Аквабаунти технологија” – ако њен ГМ лосос не добије прођу, сигурно одлази у стечај. Али патент остаје у деобној маси намењеној повериоцима, рецепт за прављење овог рибљег чудовишта неће бити уништен.
Американци већ конзумирају огромне количине ГМ намирница – понеку ГМ компоненту садржи чак 70 одсто производа овдашње прехрамбене индустрије, укључујући ту и храну која је намењена школским кантинама. Овде је прошле године генетски модификовано било 88 одсто произведеног кукуруза и 93 одсто соје.
ФДА нити одобрава нити забрањује ГМ биљке, јер су у њеној надлежности само адитиви, а генетске интервенције на биљним организмима, које се врше да би се повећала њихова отпорност на хербициде (или их саме производе), или да би успевале у сушним подручјима – све то због већих приноса и профита – нису у њеној надлежности.
Последњих година јача покрет да се озакони обавеза обележавања прехрамбених производа са ГМ компонентама на федералном нивоу, али с обзиром на лобистичку моћ биотехнолошких компанија, међу којима је највећа (и најозлоглашенија) „Монстанто”, мало је изгледа да тако нешто у Конгресу прође.
Петицију упућену ФДА у којој се захтева таква обавеза потписало је 1,2 милиона људи, а истраживања показују да је за то 90 одсто Американаца.
Због тога су учестале локалне иницијативе: федералне државе Конектикат и Мејн су у јуну постале прве које су усвојиле законе о обавезном обележавању ГМ хране. У Лос Анђелесу, другом по величини урбаном центру САД (после Њујорка), на дневни ред је стављена уредба о забрани промета производа са ГМ састојцима у његовим административним граница.
Критичари ГМ етикетирања сматрају међутим да је то непотребно оптерећење за произвођаче и трговце, јер би узбунило потрошаче, иако нема научних доказа да је таква храна штета. Да је страх од ГМО ирационалан, доказивао је на страницама пословног дневника „Волстрит џорнал” и професор Ван Монтагју, председник Института за биотехнологију биљака из Белгије, чији је главни аргумент да је људским интервенцијама генетски модификовано све са чим се хранимо већ миленијумима, још од зоре пољопривреде.
Нико се не плаши хибрида, каже професор, а ГМО није ништа друго него само изузетно прецизан метод укрштања. По њему, отпор није заснован на научним чињеницама, већ је идеолошки и политички, заснован на страху од „корпоративног профитерства” и „западног колонијализма”.
Др Монтјагу је добитник овогодишње „Светске награде за храну”, најугледнијег међународног признања за оне који доприносе повећању квалитета и квантитета хране у свету. Међу главним спонзорима те награде је – погодите – „Монсанто”.
