У Државном архиву у Сарајеву постоји акт Земаљске владе за Босну и Херцеговину од 18. јула 1914. године, где се наводи: „Владимир Гаћиновић, намјештеник из Сарајева, сада у Швајцарској, стоји на врху револуционарне федерације”
Први пут, Владимир Гаћиновић се срео с Гаврилом Принципом у Сарајеву, у стану књижевника и потоњег учесника у Сарајевском атентату Боривоја Јевтића, 1909. године. На све младобосанце, посебно на Мухамеда Мехмедбашића и Принципа, Гаћиновић је оставио снажан утисак. Професор др Радослав Гаћиновић напомиње да се у писаним документима из тог времена може уочити да су младобосанци сматрали да је Владимир на њих извршио пресудан утицај и директно припремио Принципа и другове за акцију.
Тако је Боривоје Јевтић 1920. године писао: „Први тренуци с Гаћиновићем претворили су се за Принципа у трајне. Он је био с Гаћиновићем и онда када није боравио уз њега.”
Према сведочењу Јована Палавестре, једног од чланова Младе Босне, Гаћиновић и Принцип су у Београду били нераздвојни, од првог сусрета који се догодио на Зеленом венцу. Већ након неколико дана, пише Палавестра, приметили смо на Принципу значајну промену. „До тада жив и духовит у разговору с нама, увек спреман на другарску шалу, на махове готово дечачки несташан – од познанства с Гаћиновићем, Принцип је знатно изменио своје дотадање свакодневно држање, свој манир у опхођењу и своје разоноде. Од потребе учења и полагања испита Принцип се преоријентисао на нешто друго, крупније, значајније…
Непосредно после Сарајевског атентата на аустроугарског принца Фердинанда 28. јуна 1914. године, Владимир Гаћиновић илегално прелази из Швајцарске у Белгију. Након избијања Првог светског рата из Брисела одлази у Париз и јавља се као добровољац, заједно са Тином Ујевићем у француску ратну морнарицу, с којом учествује четири месеца у француској интервенцији на Јадранском мору.
У Државном архиву у Сарајеву постоји акт Земаљске владе за Босну и Херцеговину од 18. јула 1914. године, где се наводи: „Владимир Гаћиновић, намјештеник из Сарајева, сада у Швајцарској, стоји на врху револуционарне федерације.”
Владимир је након сазнања да је за њим расписана потерница послушао савете својих руских другова и одмах са младобосанцем Јованом Живановићем уклонио експлозивни материјал од кога су правили бомбе и склања се у Брисел. Лета 1916. године с Пером Слијепчевићем, младобосанцем и будућим угледним универзитетским професором, путује у Америку, где прикупља помоћ за одбрану оптужених у Бањалучком процесу, где се на суду нашло 156 угледних Срба, оптужених за велеиздају.
По повратку из Америке, у лето 1917. године, завршава студије у Швајцарском граду Фрибургу, дипломским радом о Жан-Мари Гијоу.
У суботу 4. августа 1917. године, после положеног испита, Владимир је седео у кафани с двојицом француских пријатеља. Било је то вече које му је одредило судбину. У ресторану су остали до два сата по поноћи. Пили су пиво и јели колаче. Владимир је одатле отишао у свој стан у предграђу Кастелберг. Чим је ујутро устао и попио прве гутљаје кафе, почео је да осећа неподношљиве болове у стомаку.
Изненада је изгубио свест. Превезен је у болницу. Лекари су сумњали да има упалу слепог црева, па је подвргнут операцији.
Владимир Гаћиновић је умро у суботу 11. августа 1917. године, у два и по сата по подне.
Рођаци и пријатељи тражили су да се изврши обдукција, јер су сумњали да је реч о убиству. Конзулат Србије у Швајцарској био је против тога, како се, наводно, не би замерили Швајцарцима. Др Димитрије Коњевић, српски лекар који је тада радио у фрибуршкој болници, ипак је урадио обдукцију и записао да је у Владимировом желуцу на три места пронашао перфорације проузроковане тровањем, највероватније арсеником.
Историчар Владимир Дедијер је много касније упорно тражио документ о смрти Владимира Гаћиновића. Из болнице у Фрибургу добио је одговор да је хирург који је оперисао Гаћиновића умро уочи Другог светског рата и да је архива болнице уништена приликом бомбардовања града.
Никада није утврђено ко је отровао Владимира Гаћиновића.
За његову смрт историчар Драго Љубибратић је оптужио аустријску и француску обавештајну службу, јер су за то имале заједнички интерес, због преговора о сепаратном миру између Француске и Хабзбуршке монархије, који су тих дана водили управо у Фрибургу. Први аустријски услов био је уклањање лица одговорних за Сарајевски атентат.
Идеолог Владимир Гаћиновић био им је управо ту, у Фрибургу, надохват руке.
Истакнути припадник Младе Босне проф. др Перо Слијепчевић, који је с Гаћиновићем друговао скоро петнаест година, има другачију тезу. Он је уверен је да је убиство његовог пријатеља и саборца организовала и извела „Бела рука”, организација одана регенту Александру Карађорђевићу. Иако је Гаћиновић био врхунски конспиратор, након хапшења црнорукаша Велимира Вемића, 1916. године, код њега је пронађен списак чланова организације „Уједињење или смрт”. Утврђено је да је Владимир Гаћиновић био члан те организације, заведен под редним бр. 217, у групи бр. 203.
Од револуционара Владимира до „орла” Мијата
Разграната херцеговачка породица Гаћиновић коју је Владимир увео у националну историју, дала је многе угледне и познате личности, све до данашњих дана. Најмлађи изданак те лозе је наш фудбалски репрезентативац Мијат Гаћиновић, играч Ајнтрахта из Франкфурта. И Мијатов отац Владимир био је фудбалер, а данас је тренер у Спартаку из Суботице.
Александар Апсотоловски,
Политика
