У ПРИСУСТВУ великог броја званица, потомака, Војске Србије и полиције у селу Калетинцу подно Суве планине отворена је спомен кућа легендарног извиђача из Првог светског рата Драгутина Матића.
Лик Ока соколовог симбол је Великог рата а његов дом чуваће успомену на све заплањске ратнике који су се борили за “краља и отаџбину”.
У Калетинцу не памте да је у последњих 20 година неки догађај окупио толико људи, и старо и младо присуствовало је свечаности поводом отварања музеја. Војска Србије потрудила се да уз војне почасти дом ратника почне нови живот, а свештеници Српске православне цркве освештали су кућу Матића.
Своје узбуђење нису могли да сакрију његови потомци који су се одрекли куће и дворишта да би општина Гаџин Хан могла да читав простор преуреди у музејску поставку.
УЧЕСТВОВАО У СВИМ БИТКАМА
Драгутин Матић, познат као Око соколово, рођен је 10. јануара 1888. године у Калетинцу на обронцима Суве планине. Учествовао је у свим бојевима и биткама српске војске од 1910. до 1919. године када се вратио у родни крај. Умро је 1. јануара 1970. године у родном селу.
– Не могу описати како се осећам, једино би могао сада да заплачем а то није у духу мог великог претка. Он је био стамен до краја живота а поживео је 82 године. Оставио је здраво и поштено потомство и на томе смо му захвални – каже Зоран Матић, један од потомака.
Љиљана Митић, Драгутинова праунука, дошла је са својом унуком Милицом. Вели да девојчица зна ко је био њен чукундеда, а она сама носи прелепе успомене на прадеду кога је често посећивала током летњих распуста.
– Био је скроман и није нама деци није много говорио шта је прошао у рату. О Церској и Колубарској бици је говорио да памти да су били кишни дани и да се пуно пуцало. Говорио је да му није жао што је морао све то да прође јер је то донело победу српском народу. И та слика руског фотографа да је то било једног кишовитог дана када се вратио са извиђања, да је био био уморан али је испунио задатак. Он просто није био свестан своје улоге у тим тешким тренуцима и да је неко кога ће памтити генерације – присећа се Љиљана која свог прадеду памти као уредног човека, обученог по сељачки, са закопчаног кошуљом, шеширом и штапом.
Због свог угледа у селу до краја живота је био представник села.
