Зовем се Славиша Радисављевић, запослен сам у ЈКП „Други октобар“ из Вршца већ 22 године на месту возача камиона са приколицом.
Дана 10. априла 2017. године без икаквог објашњења понуђен ми је Анекс уговора о раду где сам пребачен на место „руковаоца косачицом за траву“ и са смањеном платом од скоро 11 хиљада динара. На питање за разлог пребацивања на ниже радно место и са мањом платом, уследило је слегање раменима и одговор: „Дошло је одозго“. До тог „одозго“ нисам могао да дођем ни до дана данашњег (в. д. директора, кадар СНС-а). Сигуран сам да ни он нема разлога да ми нешто замери што се тиче посла, а приватно се уопште ни не познајемо.
Питам се да ли је то правда, демократија и поштовање људских вредности? Да ли је за свих ових 22 године требало да будем супротно од онога што стварно јесам? А то је да никад нисам закаснио на посао, да сам увек на време извршавао све своје задатке, да своје возило никад нисам паркирао прљаво или неуредно. Никад нисам крао гориво, уље или на било који начин оштетио фирму. На време сам долазио до наших дистрибутера, понекад и целу ноћ возио, ишао у испомоћ у зимску службу без поговора, небројено пута учествовао у хуманитарним акцијама. Својим колегама сам излазио у сусрет и увек био ту да им помогнем. Све ово наведено могу да потврде моји претпостављени, бар они који имају храбрости да кажу своје мишљење, као и сви искрени радници који су остали у чуду зашто се мени баш ово дешава. Да ли је требало да се понашам супротно од овога што сам навео, јер видим да се сада цене неке друге особине, а не нечији рад и поштење? Цени се ко ће брже, јаче, боље да цинкари, ко ће боље да испљује колегу и да за то буде награђен. Или да по цео дан држи руке у џеповима и игра се на мобилном телефону. Цени се ко је већи члан Српске напредне странке и вероватно сам зато тако „награђен“, јер нисам члан ниједне странке.
Добио сам неке информације да ти „одозго“ наводно нису знали шта са мном да раде, јер ми се камион покварио. То није тачно, јер у време потписивања Анекса возило је било исправно. Једино ако су дотични видовити, па су могли да предвиде да ће се камион касније покварити. Међу мојим колегама возачима су остали да раде они са истом стручном спремом или чак са основном школом, тако да и то не може да буде разлог. Иако сам најстарији по стажу, возио сам најлошије возило и трудио се свим снагама да га држим у функцији и много пута ставио своју главу у торбу због неисправног возила. И уместо да будем награђен, или макар похваљен, ја добијам премештај на место полуквалификованог радника, деградиран и понижен, и просто присиљен да напустим фирму у коју сам током 22 године рада уложио све своје квалитете и врлине.
Разведен сам и отац две дивне девојчице. Алиментацију плаћам фиксно, не процентуално. После најновијег обрачуна плате када ми се одбије алиментација, трошкови синдиката, комунални трошкови, моје примање је 1.600 динара.
Желим да ових 1.600 динара поклоним свом садашњем директору који је на чело ове фирме дошао 3. новембра прошле године. И он је постављен вољом оних „одозго“. Он је родом из Лознице, а радио је у Београду као директор за правна и финансијска питања у ЈКП „Паркинг сервис“. Њега нико у Вршцу није познавао, чак га нису познавали ни људи из вршачког СНС-а који су га у скупштини града изгласали за в. д. директора најважнијег јавног предузећа у граду. Зато желим да својих 1.600 динара, колика ми је тренутно плата, поклоним свом директору, за бурек и јогурт, с обзиром на то да он свакодневно путује из Београда у Вршац на посао па вероватно успут огладни.
Иако сам више пута питао своје претпостављене шта је разлог мог премештаја на слабије плаћено радно место, конкретан одговор до данас нисам добио. Оно што сам успео лично да истражим и сазнам јесте да ми је замерено што сам пре два месеца када сам завршио своју туру вожње и довезао камион у дистрибутивни центар „Моје воде“, ту сасвим случајно срео бившег дугогодишњег директора (доскора председника Градског одбора СПС-а) који је сада пензионер и који је као муштерија дошао у фирму да му се очисти кућни апарат за воду. Руковао сам се са њим и кратко попричао као што и приличи цивилизованим људима и бившим колегама. Међутим, то „унутрашња контрола“ и ови „одозго“ не праштају.
Зато овом приликом питам и председника-премијера Александра Вучића: Да ли је једино мерило људских вредности бити члан СНС-а или бити узоран и поштован радник? Да ли се страначка припадност више бодује и цени у фирми од нечије пожртвованости, стручности и посвећености послу?
Остаје горак укус у устима када схватиш да су људи у јавним предузећима преплашени за своја радна места и спремни да трпе разна понижења не би ли сачували своју кору хлеба. Спремни су да лажу, да сплеткаре, да учине све како би „комшији цркла крава“. А у фирмама где влада атмосфера страха и подаништва, где се стално прети новим систематизацијама радних места – нема среће, нема напретка.
Нема светле будућности ни у држави која уместо слободних грађана негује и награђује армију страначких послушника.
Аутор је радник ЈКП „Други октобар“ Вршац
Извор: Данас
