ОУН И БАЛКАН: КРИЗА МАНИРА (Први део)

Петар ИСКЕНДЕРОВ | 21.07.2012

Генерални секретар ОУН Бан Ки Мун почиње 20.јула своју балканску турнеју, која нема преседана. Он на Балкан стиже директно из Кине и скоро недељу дана (до 26.07.) ће се ту задржати. Посетиће Словенију, Хрватску, Македонију, Босну и Херцеговину, Црну Гору, Србију и Косово, без обзира што је оно још 2008. прогласило независност ван свих светских „правила игре“. То је прво путовање Генералног секретара ОУН истовремено у све државе које су формиране на рушевинама бивше Југославије, и зато није чудно што се том догађају у Уједињеним нацијама поклања изузетна пажња.

Званичан програм посете, према информацијама које стижу из седишта ОУН почиње посетом Словенији, где ће се Бан Ки Мун састати са председником земље – Данилом Турком, председником владе Јанезом Јаншом и председником скупштине Грегором Вирантом. Затим ће се упутити у Хрватску, у којој га чека згуснутији програм. Он ће разговарати са министром спољних послова Весном Пусић, одржаће предавање у националној Академији за политички развој у вези са 20 -годишњицом пријема Хрватске у Уједињене нације, као и преговоре у резиденцији на Брионима са хрватским председником Ивом Јосиповићем и председником владе Зораном Милановићем. У тако густом дневном реду нашло се места и за посету Поречу, граду који је унет у Светску баштину УНЕСКО-а.

Следећа станица на балканској турнеји Бан Ки Муна ће бити Црна Гора. Тамо Генералног секретара очекују сусрети на истом нивоу – са традиционалном „тројком“ функционера – председником Филипом Вујановићем, председником владе Игором Лукшићем и председником скупштине Ранком Кривокапићем, као и посета комплексу здања представништва ОУН и црногорског историјског главног града – Цетиња.

„Најнемирније“ републике бивше Југославије генерални секретар ОУН ће посетити у завршном делу турнеје. 23. и 24. јула Бан Ки Мун ће бити у Београду, у коме ће разговарати са новим председником Томиславом Николићем, мандатаром за састав нове владе Ивицом Дачићем и министром иностраних послова Вуком Јеремићем који је недавно изабран за председника Генералне скупштине ОУН. Из Београда ће отпутовати на Косово, где намерава да се сретне са персоналом покрајинске Мисије ОУН за послове привремене администрације, са представницима других међународних организација у Приштини, са властима покрајине, као и да посети српски православни манастир у Високим Дечанима и средњевековни град Призрен.

После Косова, које и даље остаје „врела тачка“ на карти Европе, Бан Ки Мун путује у ништа мање подложну конфликтима историјску балканску област, која се у званичним документима ОУН и даље назива „Бивша југословенска република Македонија“. Председник – Георгиј Иванов, премијер Никола Груевски, председник скупштине Трајко Вељаноски – то ће бити саговорници генералног секретара ОУН у Скопљу, где такође Бан Ки Мун има намеру да се обрати са скупштинске говорнице. Завршница посете ће бити Босна и Херцеговина у којој ће генерални секретар ОУН имати много више саговорника него у осталим републикама бивше Југославије – због постојања колективног Председништва. Осим њих са Бан Ки Муном ће се сусрести и председник Савета Министара Вјекослав Беванда, његов заменик и министар иностраних послова Босне и Херцеговине Златко Лагумџија, вође политичких партија и представници међународих мисија. Генерални секретар ће и овде говорити у парламенту.

Као издвојена тачка у програму постоји посета меморијалном комплексу у Поточарима. Та последња тачка посете ће сасвим сигурно да изазове нове дискусије и у самој Босни и Херцеговини, и ван њених граница, о узроцима, карактеру и лекцијама онога што се 1995.године, у јулу, десило у Сребреници, поготово после скорашње изјаве новог српског председника Томислава Николића који је одбио да те догађаје квалификује као геноцид¹.

Међутим највише дискусија изазива планирана посета Бан Ки Муна Косову. Он ће бити први генерални секретар ОУН који је посетио Покрајину после њеног једностраног проглашења независности, због чега су многи у Србији високог госта окривили за тежњу да на тај начин легитимише сепаратистички режим. Председник Николић је унапред подвукао да ће посета Бан Ки Муна Приштини да створи „одређене проблеме“². Генерални секретар је био принуђен да јавно објасни механизам своје посете који, како он мисли, треба да јој да статусно неутралан карактер. У специјалном интервјуу за балканске новинаре он је изјавио да ће његова посета Косову „бити организована у складу са резолуцијом 1244 Савета безбедности“. По његовим речима „Косово је једино место где данас постоји мисија УН. Мој дуг и моја обавеза је да посетим моје људе који су тамо“.

Оваква констатација се директно односи на сумње које је уочи тога изговорио српски председник, који је позвао Бан Ки Муна да пре доласка прецизира да ли иде у посету Мисији ОУН на Косову, или самопроглашеној држави³. Познато је да је резолуција Савета безбедности 1244 од 20.06.1999г. фиксирала обавезу Уједињених нација да помогну да се косовски проблем регулише и то тако, да полази од „привржености свих чланица суверенитету и територијалној целовитости Савезне Републике Југославије и других држава региона, што је изложено у Завршном документу из Хелсинкија.“ Шта више, тај исти документ је потврдио „позив који постоји у претходним резолуцијама а који се односи на суштинску аутономију и реално самоуправљање за Косово“⁴. Како јасно произилази из последњег објашњења Бан Ки Муна – наведени документ остаје на снази, тако да и Генерални секретар лично своје путовање организује на бази тог документа. Међутим, то није засметало западним земљама да одмах признају самопроглашену независност Косова, а самом Бан Ки Муну да се још пре неколико година сам уклони од наведеног проблема, чак и да се не изјасни суштински о онима који су разрадили „косовски пројекат“ на челу са САД и руководством Европске уније.

Судећи по изјавама Генералног секретара, главни задатак на пољу косовског миротворства он види у сређивању „пуне сарадње међу Београдом и Приштином – другим речима – уз помоћ политике коју Европска унија спроводи на Косову већ пола године⁵. „Обе стране морају у потпуности да сарађују, у интересу сопственог процвата и безбедности у региону. Ја ћу управо о томе да разговарам са лидерима Србије и Косова“ – објаснио је Бан Ки Мун⁶.

Овакво „понављање“ косовског дневног реда руководиоца Уједињених нација није промакло ни пажњи приштинских масмедија на албанском језику. Најјасније су расположење на Косову изразиле новине „Зери“ које су констатовале „мала очекивања“ од посете Бан Ки Муна. Према речима новина ни косовски Албанци, ни косовски Срби не очекују да ће посета генералног секретара ОУН бити увенчана било каквим „упечатљивим резултатима“. „Косово тежи да постане члан ОУН, али оно још увек није то, а осим тога није уопште формализовало своје односе са Уједињеним Нацијама„ – подсетио је у вези са тим експерт косовског аналитичког центра KIPRED Ардијан Арифај који сматра да је предстојећа посета чисто симболична. Према његовом, врло праведном мишљењу, Мисија ОУН на Косову, мада представља највећу међународну мисију у Приштини, без обзира на то „нема улоге у свакодневици Косова“.

Ништа посебно од доласка најважнијег функционера УН не очекују ни напаћени косовски Срби. Један од српских лидера, Марко Јакшић, без обзира на то, нада се да ће Бан Ки Мун „радити у складу са поменутом резолуцијом“ и то ће „обезбедити наставак присуства Мисије ОУН за послове привремене администрације на Косову на територији Косова, без обзира што је због врло лоше политичке одлуке Београд дозволио грађанско-полицијској мисији ЕУ да замени мисију ОУН“⁷.

Ова констатација је тежак камен око врата претходних власти Србије које су2009. године дозволиле да се на Косово смести Мисија ЕУ, која је почела да помаже локалним сепаратистима да гради своју самопроглашену државност не водећи рачуна о одлукама ОУН.

Међутим садржина предстојећих преговора Бан Ки Муна у Приштини ипак више сведочи у корист тога да питање статуса Косова, ако се о томе и буде говорило, свакако неће бити у складу са резолуцијом Савета Безбедности ОУН 1244. Како се сазнало преко косовских новина „Епока е ре“, генерални секретар ОУН ће у административном центру Косова имати конструктивне преговоре, који ће по формату бити једнаки са преговарачима у другим балканским главним градовима – са председницом Атифете Јахјагом, премијером Хашимом Тачијем и председником скупштине Јакупом Краснићијем. Јасно је да овакав састав очигледно неће дозволити Бан Ки Муну да наступи са важним изјавама које би биле у супротности са званичном линијом Приштине. Тим пре што бивши министар за иностране послове Јужне Кореје ни раније није тако поступао⁸.

Али реалније изгледа поглед Бан Ки Муна на питање о положају у три јужносрпске општине са мешовитим српско-албанским становништвом – Бујановац, Медвеђа и Прешево. У сваком случају, према информацији новина „Косово сот“ Генерални секретар УН је већ добио одговарајућу молбу од локалних албанских лидера, који и не крију да намеравају да у Прешевској долини понове косовски сценарио⁹.

Што се тиче српских власти, оне су избором Томислава Николића за председника према Косову за сада заузеле прилично уздржану позицију. Према информацијама из СНС-а Николић је припремио посебан „план за Косово“, али се његова садржина држи још у тајности, све док по том питању међу свим парламентарним фракцијама не буде постигнут потпуни консензус – задатак, који је сам по себи тешко изводљив у српским условима. Истовремено Ивица Дачић, мандатар нове владе уочи Бан Ки Мунове посете Балкану је поново потврдио да за једно од најбољих могућих решења косовског проблема сматра поделу покрајине, мада за сада није сасвим сигуран на који начин наведено питање може дасе дискутује на међународном нивоу и са лидерима косовских Албанаца¹⁰ .

Било како да било, „дугоочекивана“ и „историјска“ посета Бан Ки Муна Балкану рекло би се да потврђује кризу у којој се налази миротворна политика наведене организације у региону. Волели бисмо да грешимо, али генерални секретар УН својим мутним изјавама и неспособношћу да заузме чврсту позицију ни по једном од битних регионалних проблема само потврђује прогнозу која је дата 2008. године за период до 2025. од стране Националног обавештајног савета САД, блиског ЦИА. У том извештају се директно говори о слабљењу „перспектива УН да своје учеснике доведе до слоге у вези са ефикасним мултилатералним поступцима, посебно у оквиру садашњег или проширеног Савета Безбедности“¹¹ . Такође мора да се рачуна да ће Уједињене нације на Косову остати као таоци војне операције НАТО-а против Југославије 1999 године, када су се нашли скоро изван читавог политичко-правног процеса. Како је сликовито окарактерисао ту ситуацију познати британски експерт у области међународних односа Ајдан Хехир: „УН су избачене уз помоћ такозваног „ванправног, али легитимног „интервенционизма“¹². Посматрач „Њујорк тајмса“ Елизабет Бекер се изразила још отвореније: „Како год да политичари реше питање у вези са Уједињеним нацијама, на Косову ће ипак командовати НАТО“¹³ .

Данас су се УН фактички саме склониле од сређивања битних регионалних проблема тако што су те функције предале НАТО-у, Европској унији и другим организацијама, међу којима је и Лига арапских држава. У Вашингтону и Западноевропским државама постоји јасан програм политичког „преформатирања“ великих територија на Балкану, у Северној Африци, Блиском и Средњем Истоку, под условима који њима одговарају. А УН се ограничавају вођењем уопштених дискусија, чак и не покушавајући да ситуацију врате у међународно-правно поље.

Шта више, управо је Бан Ки Мун, како постаје јасно из тајних докумената који су постали јавни, био уз само извориште самопроглашене косовске независности. Према информацији „Коха диторе“ која се позива на Викиликс, још 2007. године је код генералног секретара УН одржан незванични „јутарњи разговор тет-а-тет“ са тадашњим сталним представником САД при УН Залмајем Халилзадом. Како он сведочи, Бан Ки Мун му је рекао да он лично „подржава да Косово постане држава“, али се прибојава “конфронтације са Русијом“¹⁴. Па зар се онда треба чудити његовој „мутној формулацији“ косовског проблема?

У многом је слична ситуација у Босни и Херцеговини, само са том разликом да су се тамо УН од самог почетка фактички уклониле од контроле реализације ставова Дејтонског мировног споразума, пребацивши ту функцију на апарат Високог представника међународне заједнице. И данас – после скоро пуних 17 година – за политичку, међуетничку и међуконфесионалну ситуацију у тој бившој југословенској републици може се рећи да је у ћорсокаку.

(Наставиће се)

Примедбе: