Држава је презириво обацила раднике и стала у заштиту крупног капитала, инвеститора и тајкуна којима углавном треба јефтина, необразована и послушна радна снага. Обрачун наше власти са радницима је немилосрдан и подсећа на обрачун фашиста са неистомишљеницима, неке су од оцена трибине „И раднике убијају, зар не?“, одржане прексиноћ у Нишу, у организацији Удруженог покрета слободних станара (УПСС).
Социолог и оснивач УПСС-а Ђокица Јовановић је такве тврдње илустровао податком да је само у зрењанинском предузећу „Шинвоз“, и то само од 2006. до 2008. године, радник Александар Мијатов погинуо на радном месту, док су се Милоје Јованов, Душко Живанов и Драган Перић обесили. Сви су имали око 40 година. Неки од њих су оставили опроштајна писма у којима као мотив наводе крајње сиромаштво и стид што не могу „било чиме да обрадују своју децу“. Радник истог предузећа, четрдесетогодишњи Радислав Стојанов, преминуо је 2008. за време фабричког штрајка у београдском Дому синдиката.
Јовановић је подсетио и на случај радника „Гоше“ Драгана Младеновића (56), који је извршио самоубиство у марту 2017. тако што се у фабрици у којој је провео 35 година обесио сигурносним појасом за висинске радове. Његове колеге су казале да није имао пара да прехрани и лечи незапосленог сина и болесну мајку, нити здравствену књижицу за своје лечење. „Драгана је убила држава“, оценили су они.
Бранислав Маркуш из Зрењанинског социјалног форума је навео случај Зорана Булатовића, радника „Рашке“ из Новог Пазара, који је 2009. у знак протеста због очајног положаја текстилних радника себи одсекао прст. Неколико пута су га тукли, а његовог сина су пратили и претили му отмицом. Побегао је у Норвешку, где је четири године био у избегличком кампу, а онда је депортован у Србију. Његова сарадница Сенада Реброња, која је претила да ће учинити то исто, имала је „више среће“- побегла је у Луксембург и успела да добије азил.
– Миклоша Абела, радника који је 2004. успео да спречи приватизацију „Керамике“ Кањижа, свако јутро када је долазио на посао „обележавао“ је ласерски сноп снајпера постављеног преко пута. Побегао је и запослио се у Београду, а у Кањижу, где му живи породица, проводи само викенд, а долази петком ноћу. Јона Попова, који је спречио приватизацију „Вршачких Винограда“, претукли су и упали му у родитељску кућу. Здравко Деурић, који је предводио акционаре и раднике „Југоремедије“, а они га касније изабрали за директора, држава је 2012. два пута хапсила под оптужбом за злоупотребе, одузела му две гарсоњере, а ауто му је био запаљен. Док је био у затвору, у Југоремедији је угашена струја и фабрика је престала да ради- рекао је Маркуш.
Он је оценио да је Србији неопходан јак социјални покрет. Пошто је Србија изгубила фабрике, а добила само „назови фабрике у којима се мотају каблови, а које могу да се натоваре на камион и преселе у другу земљу чим се инвеститорима нешто не допадне“, такав покрет је нужно правити са грађанима, и то непосредно, у локалним срединама.
– Ма како то звучало- ништа не може да се промени без борбе и жртвовања. Када они буду осетили страх, тада ћемо ми да продишемо. Али, њих неће бити страх ако се у Нишу окупи десет хиљада људи, већ тек ако се тај број окупи у многим градовима- казао је Маркуш.
Јовановић је додао да је данас „једини услов за запослење чланска карта владајуће клептократске партије“. Зато све оно што има памети, образовања и што је вредно бежи из Србије главом без обзира.
– Радника у Србији је потребно образовати и између осталог научити да му је потребан други радник- само тако ће се створити радничка солидарност. Нису му потребне корумпиране партије и синдикати. Од седења код куће и ћутања неће му бити боље. Нека не секу прсте, сви су му потребни, и за рад и за песницу- закључио је он.
Тровачки медији и корумпирани интелектуалци
– Просечан радник у Србији је неук, неписмен и затрован тровачким медијима, попут Информера и Пинка. Правих медија је (пре)мало- казао је Јовановић, додајући да ни од интелектуалаца, којима је „држава обезбедила сигурне послове и привилегије или поклонила дипломе“, не треба очекивати да ће се борити за раднике.
Данас.рс
