У октобру смо се задужили за 740 милиона евра, а у првих 100 дана влада се задужује 130 евра у секунди. Када не будемо могли да платимо дугове, страни кредитори ће наплатити у природним ресурсима, упозоравају економисти
У октобру јавни дуг Србије повећао се за фантастичних 740 милиона евра и достигао ниво од 16,59 милијарди евра. Дуг државе дошао је на ниво од 57,5 одсто БДП-а, према саопштењу Управе за јавни дуг, мада су процене економиста да је он одавно прешао 60 одсто БДП-а и да ће се година завршити са дугом од 65 одсто БДП-а.
Овоме је највише допринела емисија милијарду долара обвезница Репубике Србије, али и дуг емитован на домаћем тржишту од 21,57 милијарди динара и 47,66 милиона евра.
Двоструко брже задуживање ове него прошле владе
Након задуживања на међународном тржишту за милијарду долара, министар финансија Млађан Динкић објавио је да је спасао Србију од банкрота, а у новембру је настављено спашавање – емисијом нових доларских еврообвезница и то у износу од 750 милиона долара, додуше са нижом каматном стопом од 5,25 одсто.
Задуживање брзином светлости довело је Србију за само неколико година међу високо задужене земље којима банкрот виси над главом.
Према рачуници економисте Мирослава Здравковића, аутора Интернет портала Макроекономија.орг, током мандата прошле владе јавни дуг је повећан за 6,85 милијарди евра. С обзиром да је влада трајала 1.470 дана то је износило задуживање од 4,66 милиона евра дневно или 53,9 евра у секунди.
Нова влада, заклињући се да ће престати са политиком задуживања, за сто дана повећала је дуг за 1,12 милијарде евра, што је двоструко брже задуживање од претходне владе и износи 11,2 милиона евра дневно или 130 евра у секунди.
Уколико пођемо од претпоставке да је у новембру додатно повећан дуг за 500 милиона евра доларским обвезницама по 30 одсто мањој камантој стопи од прошлогодишњих, долазимо до убрзања задуживања на 12,3 милиона евра или по 143 евра у свакој секунди, закључује Здравковић.
Према статистици у септембру је било запослено 1,725 милиона лица у Србији. Да је јавни дуг потрошен на субвенционисање радних места, по 10.000 евра, имали бисмо још 1,659 милиона запослених, рачуна Здравковић, што би значило пуну запосленост одраслог становништва, без незапослених.
Да би се отплатио јавни дуг и то без камате, потребно је да се произведе, не рачунајући трошкове производње, 67 милиона тона кукуруза, што значи да би 11 година требало да се сав кукуруз из Србије извози, по садашњој цени, како би се отплатио јавни дуг.
Смисао задуживања презадуженог дужника
Следеће године на отплату доспева 478,9 милијарди динара, од тога 93,8 милијарди само за камате. У наредној, 2014. години, ситуација једва да је нешто боља јер се процењује да ће на наплату стићи 458 милијарди динара, с тим што ће се камате попети на невероватних 98,5 милијарди динара.
У оваквој ситуацији поставља се питање колико земља може да води суверену економску политику, а колико је обавезна да следи инструкције поверилаца. Структура поверилаца код последњих емисија еврообвезница је занимљива, јер су највећи финансијери нашег дуга амерички инвестициони фондови. У трговању српским евро-обвезницама учествовало је 167 финансијских инвеститора из читавог света. Највише инвеститора је било из САД – 47 одсто, Велике Британије 27 одсто, Немачке осам одсто, Хонг Конга (4%), Данске (2%), Аустрије (2%), Холандије (2%), Русије (1%) и Швајцарске (1%).
Неки стручњаци упозоравају да се оправдано може постављати питање зашто неко купује дуг већ презадужене земље где постоји реална могућност да тај дуг неће наплатити. Током осамдесетих и деведесетих година прошлог века низ јужноамеричких земаља је банкротирао под укупним теретом од преко 600 милијарди долара. Тада су на сцену ступили, углавном амерички повериоци и уз подршку ММФ-а инсистирали на враћању дугова, па чак и наплаћивању камата на камату, али и масовној приватизацији природних ресурса. У скоро свим земјама избили су масовни протести, а резултат је био да су – сви који су могли, током претходних десет година вратили све дугове и ММФ-у и кредиторима. У Србији, али ни у неким земљама Европе, ова лекција изгледа да није научена.
Преузимање ресурса – главна намера
Стручњак за инвестиције Махмуд Бушатлије подсећа на праксу америчких инвеститора у Јужној Америци где су подстицали задуживање већ презадужених земаља а онда, када су биле пред банкротом, испостављали захтеве у виду концесија на природна богатства те земље, као што је нафта у Еквадору или приватизација водовода у Боливији.
На делу је јужноамерикација Србије. САД су откупљивале дужничке хартије за које су знале да земља неће моћи да врати, као што ми не можемо да вратимо наш дуг, и онда постављали захтеве и узимали шта им је пало на памет. Тако могу и код нас да раде шта хоће када не будемо могли да вратимо дугове, на пример да копају никл у сред Шумадије, упозорава Бушатлија.
Ни то што је камата на дуг смањена не мора да буде добра вест као што се код нас представља.
Наш ризик земље и кредитни рејтинг су знатно виши од тих 5,25 одсто, ако уз то не иде и варијабилни део у виду либора. Али ако се обвезнице продају по тим каматама и то може да буде незгодно, јер неко намерно даје повољну камату, а после ће тако куповати ресурсе, додаје овај стручњак.
Професор Данијел Цвијетићанин истиче да је идеја, иза задуживања земаља, управо преузимање ресурса.
То је идеја, а ми срљамо у ту несрећу. На тај начин су све банана државе и постале такве, кратко је прокоментарисао Цвијетићанин.
Стручњаци упозоравају да лажни оптимизам који шире власти може бити опасан, јер све делује да је у реду и даље се наставља са трошењем.
У јавности чујемо како многе европске земље имају већи дуг од Србије. Али те земље имају и извоз и индустрију за разлику од нас. Од малопродаје, заступништва аутокомпанија и издавања некретнина не може се финансирати толики дуг. Прича се И да су јавне финансије консолидоване али то није тачно, јер задуживање се није чак ни успорило. Осим тога, јавна управа уопште не рачуна на реалан раст прихода следеће године. И ММФ истиче да ће дефицит следеће године бити пет, а не 3,6 одсто, а то значи још додатно задуживање, напомиње Бушатлија и додаје да следеће године истиче 10 година мировања дуга према Париском и Лондонском клубу што ће додатно повећати трошкове отплата. Уместо да се сада запошљавају људи, па чак и у јавном сектору кроз јавне радове, јер би се повећавала производња и потрошња, код нас тајкуни траже им држава да паре да покрију своје губитке, а да и даље отпуштају запослене. За разлику од Грчке коју ЕУ неће пустити да пропадне, због нас се нико неће потрести. Само ће доћи да наплате и покуше шта могу, закључује Бушатлија.
