Овај хаос у Србији завршиће се новим 27. Мартом

Политичка Србија и даље углавном губи време и исцрпљује се свакодневним обманама, медијском агресивношћу у неистинама, претњама „тешким и болним одлукама“ а највећи део енергије троши на забашуривање свакодневних скандала и одбрану лика и дела њених лидера. У таквом амбијенту власт Србије делује уплашено и несигурно, што из дана у дан само инспирише њену агресивност у јавној комуникацији као и све видљивију амбицију да прикрије нагомилавање проблема. Времена за губљење је, међутим, све мање па су и страх и агресивност све већи, о чему сведочи и то да се практично већи део радног дана власти своди на бесомучна гостовања на телевизијама и настојања да се контролишу вести и медији. Али народ каже: „Можеш колико хоћеш, али не можеш докле хоћеш“.

Из угла здраворазумског хроничара страх и несигурност власти Србије представљају феномен који буди сумњу да се нешто „иза брда ваља“. Актуелна власт има ретко виђену демократски изабрану већину у Скупштини, што значи да има комотан амбијент да на стрпљив и темељан начин води земљу и њену политику. Истовремено, свима је у Србији јасно у каквом се стању земља налази, јасно је такође да ова влада не сноси целу одговорност за такво стање, оно се генерише годинама, и јасно је да се све то не може решити за дан, па према томе нема потребе да се људи обмањују, да им се нуде нереална обећања и да им се прети „болним и тешким одлукама“. Нема, међутим, ни потребе да им се отима и оно мало што им је неким случајем од претходних „реформатора“ преостало, и то је, наравно, свима јасно.

Али људи ипак очекују да се од нечега крене, да се осети неко померање, барем да се крене јер знају да је провалија велика и да не може тако брзо. Уместо тога, њима се, све је јачи утисак, нуде само обмане и одложена обећања. И, што је још горе, један од главних послова актуелне власти је нервозно и агресивно настојање да се од јавности сакрије шта уствари власт ради и која обећања некоме изван земље још треба да испуни. Народ не зна која су то обећања, али власт зна и одатле, по свему судећи, потичу већ поменути страх и несигурност.

ОБМАНЕ ЈАВНОСТИ

Више се и не зна где су веће обмане, у домаћој или у спољној политици, у земљи или иностранству. Уствари, то је исто, исти је принцип, а и старо је правило да је спољна нераскидиви део унутрашње политике. Све то, међутим, пада у воду у неизбежном суочавању са реалношћу. Статистички завод Србије је недавно саопштио да је, на пример, индустријска производња у Србији у августу ове године била мања за 13,1 одсто у односу на исти месец прошле године. У односу на цели прошлогодишњи просек у августу је производња мања за 12,8 одсто. Статистички завод, познато је, није независна и поуздана институција и оправдана су страховања да је реална ситуација још гора. Актуелне, незваничне, процене Министарства финансија су, истовремено, да је пад прихода у буџету Србије од ПДВ и других пореза последњих месеци чак до 70 одсто. Процена је да није реч само о расту црног тржишта него и објективном паду куповне моћи. Народ више нема пара.

Народна банка Србије је некако у исто време саопштила да је укупни спољни дуг Србије у августу ове године износио 26,08 милијарди евра, што је за само месец дана, у односу на јули, повећање од 835 милиона евра. Укупан дуг је достигао негде преко 70 одсто бруто друштвеног производа (БДП). Влада се, према подацима Фискалног савета, од почетка године задужила за додатних две милијарде евра а, према неким незваничним проценама, ова владајућа коалиција је од 2012, када је формирана, Србију укупно задужила за скоро 8,5 милијарди евра. Министар финансија Душан Вујовић је пре неки дан најавио да се влада припрема за продају нових еврообвезница у вредности од две милијарде евра, значи ново задуживање, али не да би се инвестирало, него да се враћају приспеле дужничке обавезе.

Наспрам те реалности председник Владе Србије јавно каже да ће Србија 2016. године, значи за нешто више од само годину дана, „имати највећи привредни раст у Европи“. Објашњење је да ће то учинити економске реформе али које реформе – то баш није сасвим јасно. Реч реформе је иначе најчешће употребљавана у саопштењима и изјавама свих лидера Србије, а њих онда прате хвалоспеви и похвале европских бирократа и плаћених страних саветника председника владе Србије како је „реформски пакет“ Београда добар и како нуди излаз из кризе. Све су то обмане. Какве реформе? Смањење плата и пензија и наводна штедња као и најављена продаја државне имовине? Па то нису реформе, то је распродаја или, народски рецено, пљачка сопствених грађана.

ВЛАДА СРБИЈУ ПРЕПУШТА СВЕТСКОЈ БАНЦИ

Иза тих обмана су , међутим, скривене суштинске одлуке актуелне владе које се крију од јавности. Поред обећане продаје државних компанија, кључна одлука је да се Светској банци повере на управу јавна предузећа Србије и комплетна реформа државне управе. Тај посао ће интензивно почети почетком марта идуће године и Светска банка већ увелико припрема свој тим. У круговима Светске банке може се сазнати како формирање тима и не иде тако лако, многи не желе тај посао, али ипак је формирана база која већ извесно време ради на терену и припрема послове. Занимљиво је да се од тих људи може чути да највећу сарадњу у Србији до сада имају од синдиката.

Невероватно. Највећу сарадњу дају они који би требало да штите жртве Светске банке. Све то у преводу значи да актуелна влада у Београду Србију препушта комплетно у руке Светске банке и њених безимених „ескперата“, које је одавно један од њих назвао „плаћеним убицама економије“. Па зар Србија заиста нема сопствени капацитет да реформише државну управу и изгради модел управе у духу историјског искуства и природе њеног друштва. Проблем је утолико већи због тога што ће Светска банка креирањем државног апарата и надаље економске инфраструктуре креирати у ствари и модел друштва а као креатор онда она постаје и господар државе.

Актуелна власт Србије је тако већ учинила историјски грех, издају, нешто што нико пре ње, ма колико се многи трудили, није успео. Светска банка не познаје нијансе, она има само један модел, један приступ. Свака држава је оличење њеног друштва и ни једна држава није иста, не подноси исти модел, ни једна држава не личи на другу. Али ту се за актуелне лидере може појавити и један проблем – власт која је пристала да своје земљу препусти Светској банци би могла да буде и сама жртва, поред, наравно, Србије и њених грађана. Моделу и управи Светске банке је потребна и другачија влада, не ова садашња. Прво, да би се све зло и политичка одговорност надолазеће катаклизме пребацили на неке друге људе, обично зване „експерти“, и, друго, да се они који су суштински одговорни сачувају за неко друго време. У том светлу би се могле видети и приче о могућој реконструкцији владе Србије, што би био само почетак, а у наставку би скоро цела влада могла бити замењена.

У новије време је најдрастичнији пример до чега доводи примена модела Светске банке трагична судбина Украјине која је, као сада и Србија, своје „реформе“ препустила тој институцији. Резултат је познат. Није незанимљива чињеница да је један од лидера тима Светске банке у Украјини случајно био и садашњи министар финансија Србије Душан Вујовић. Познато је, наравно, шта у реалности значи модел Светске банке и њених реформи. То је пре свега буџетска штедња или, тачније, пљачка грађана праћена масовним отпуштањем запослених како би могли да се враћају кредити онима које та банка и представља, затим у истом циљу распродаја свега што су генерације грађана једне земље, у овом слуцају Србије, стварале и истовремено креирање модела друштва који по правилу одудара од историјског искуства и природе конкретне земље.

СРБИЈА ТО НИЈЕ ЗАСЛУЖИЛА

Све то, ту кључну одлуку актуелних власти, влада Србије крије од њених грађана. Ако би неко нешто и упитао одговор је да се све то ради због европских интеграција и приближавања Србије Европској унији. Формално, додуше, Светска банка свој пројекат у Србији и спроводи и под ауторитетом Европске уније и европских интеграција. То је суштинска обмана која изгледа уопште није тема. Уместо тога, председник владе изјављује како ће Србија „бити прва земља у Југоисточној Европи која је самостално почела процес економских реформи“ и како је она „једина јужноевропска земља која тешке одлуке доноси без притиска са стране“.

У светлу већ наведених чињеница, сва та пропаганда, све те изјаве и домаћих лидера и страних гостију постају бесмислене. Бесмислене су и приче о сарадњи и са Европском унијом, Америком и Русијом и Кином. Све су то заиста непотребне обмане, чему то? То само још више погоршава ситуацију и понижава ионако измучене људе што у њима само појачава деструкцију беса, а не енергију за изазак из кризе. Актуелна власт Србије је тим бескрајним обманама, разним обећањима и лажним додворавањем час једним час другима а иза сцене је опредељена само за једне довела себе у ситуацију да јој више нико ништа не верује, ни странци ни грађани Србије. Довела је себе у ситуацију да би шта год уради и где год да се окрене могла да добије неки нови 27. март. И све су прилике да би тако могло и да се деси јер каква год да буде одлука нико неће бити задовољан. Једно погубно губљење времена. Србија то ипак није заслужила.

Синиша Лепојевић, Нови Стандард