Шеснаест година било је потребно да би се донела прва пресуда за један од најтежих и најбруталнијих злочина над српским цивилима на Косову коју су починили припадници тзв. ораховачке групе ОВК.
Иако је “ван сваке сумње” утврђено да је ратни злочин у селу Оптеруша починила група, Врховни суд Косова којим председава судија Еулекса недавно је осудио двојицу – Ејупа Кабашија (по мајци у сродству са породицом Харадинај) означеног као вођа напада, и Сокоља Битићија на по две године затвора.
У пресуди је на чудан начин образложено како је и поред утврђене кривице изречена симболична казна од две године затвора, иако је косовским кривичним законом за ратни злочин прописан минимум од пет година затвора. Чудно је и да је оптужница осуђене теретила само на незаконит напад на цивилно становништво.
Трговина органима
С обзиром на то да су у Волујаку пронађене само неке од жртава злочина у Оптеруши, а у неким случајевима само делови тела, заступници породица жртава сматрају да би овим злочином требало да се бави тим који је наследио специјалног истражитеља Клинта Вилијамсона (истраживали на Косову наводе о трговини органима).
– Наша намера је да проследимо те информације Еулексовом јавном тужиоцу који води Одељење за нестале особе, како би се поставило питање трговине органима – рекли су у завршној речи.
Суд се уопште није бавио нестанком мушкараца тог дана, међу којима је најмлађи Немања имао само 14 година. Током суђења – ни тужилац нити судија оптужене нису питали каква је била даља судбина њихових комшија Срба које су заробили у Оптеруши – да ли су их они убили, да ли су их некоме предали, како су њихова тела завршила у масовној гробници у 15 километара удаљеном Волујаку, у којој су 2005. године пронађени.
У три јулска дана, у лето 1998, у Ораховцу и околним селима, киднаповано је 110, а потом убијено 43 цивила. У Оптеруши је нападнуто 15 цивила, који су се сакрили у кући Божанића. Напад су сви преживели, а када су се ујутру Срби предали, немајући куд, раздвојили су жене од мушкараца. Одведене су све особе мушког пола, њих осморица, међу којима и мали Немања. Жене су одвезене у оближње место, а затим захваљујући посредовању међународног Црвеног крста, пуштене.
Драгица Божанић је тада последњи пут видела лице свог сина и супруга Младена. Заједно са Славицом Банзић, која је тада остала без мужа, четири године је долазила у Призрен и сведочила чекајући правду. Са оваквом пресудом, кажу – нису је дочекале.
Сви косовски судови кроз које је случај “прошао” ван сваке сумње су утврдили да је у ноћи између 17. и 18. јула, и рано ујутру 18. јула 1998. група непознатих људи напала кућу Божанића у селу Оптеруша, да је напад био против српских цивила, да су Срби окупљени у кући имали на располагању оружје, али да нема “ниједног разлога за сумњу да је то оружје употребљено у било коју сврху сем самоодбране”.
– Шта да мислим? Та пресуда је срамна. Ишла сам на суђења, пре тога сам са Еулексом отишла у село, показивала куће у којима живе ти људи који су нам то учинили, и ето – очајна је Драгица Божанић.
Имена Ејупа, Седата и Авија Кабашија, Сокоља Битићија и Хаџије Мазреку, написала је великим словима на парчету папира. Држи га у новчанику крај докумената. Плашила се да ће заборавити, да ће јој време извејати сећања из главе. Али, неће. Последње чега ће се сећати је, каже, како је изгубила и своје најмилије. И како је све почело са датом речју. Са Хаџијином бесом.
Кртица из Унмика
У то време на Косову је боравила посматрачка мисија Оебса на челу са Вилијемом Вокером. Фатмир Љимај је предводио преговарачки тим ОВК на састанку са Вокером, на којем је требало да се договори размена ухапшених радника Дома здравља из Ораховца и 14 Срба киднапованих у селима Оптеруша и Ретимље. Са састанка су процуриле информације да је Лимај обавестио Вокера да су сви “заробљени” Срби одведени ван зоне његове одговорности, ван подручја Малишева, у регион Волујака уз пут Ораховац – Ђаковица, који је био под контролом Рамуша Харадинаја и његове браће. Медији су летос објавили да су сви докази предати бившим истражиоцима Унмика, али су онда “нестали” јер је неко из Унмика радио као кртица, откривајући све детаље истраге.
Из Еулекса ни слова
Редакција “Вести” упутила је 7. новембра питања мисији Еулекс о ратним злочинима у селу Оптеруша. Питали смо их због чега оптужница није обухватила нестанак мушкараца, да ли се може очекивати нова оптужница која ће се тиме бавити, као и чији је пропуст што се суд није бавио судбином несталих и убијених Срба. Од њих није стигао никакав одговор, чак ни онакав какав је стизао раније на слична питања – то јест да “неће коментарисати одлуке суда”.
Сутра: Процесуирање ратних злочина на КиМ (2): Сведок поуздан, а правда убијена?!
Ј. Л. Петковић – Вести
фото: Љ. Савић
