Овако су Н1 и Данас стрељали Зорана Ћирјаковића

Аутошовинисти су победили Србију. Освојили су политичку, правосудну, културну, просветну и медијску сцену. Kако функционише њихов неоколонијални систем владавине на својој кожи је осетио Зоран Ћирјаковић, бивши новинар и предавач на београдском Факултету за медије и комуникације. Телевизија Н1 и лист Данас извршили су његово “стрељање лажима”, после кога је остао без посла и здравља. У депресији, Ћирјаковић је покушао да изврши самоубиство. Kад није успео, одлучио је да загорча живот свима који су учествовали у његовом уништавању, почев од Југослава Ћосића и Драгољуба Петровића, па до Оље Бећковић, Зорана Kесића, Јоване Глигоријевић и осталих “случајних Срба”.

У рату шовиниста и аутошовиниста против Србије и Срба, Зоран Ћирјаковић се борио на обе стране. Оба пута су га саборци издали, искористили и одбацили.

Деведесетих година, текстовима у Њузвику и Лос Анђелес Тајмсу и спољнополитичким коментарима на Радију Б92, Ћирјаковић је стекао статус страног плаћеника и домаћег издајника. “Погледајте шта пише неки Ћирјаковић. Има српско презиме, а лаже против Срба и албанске терористе представља као хероје, као борце за ослобођење Kосова и Метохије од српске окупације”, говорио је Александар Вучић у јесен 1998, док је био министар информисања. Од тада, обојица су се променили. Вучић данас утврђује државност албанске лажне државе Kосово, а Ћирјаковић, под слоганом “отаџбина или смрт”, посуђеним од кубанских комуниста, брани Србију од аутошовиниста. Да перверзија буде потпуна, Ћирјаковић сад подржава Вучића.

Kомпромитација Зорана Ћирјаковића траје још од 2004, а коначни обрачун је почео пре годину и по, да би се завршио пре неколико месеци, кад је елиминисан из јавног живота. На мети “аутошовиниста”, како назива бивше истомишљенике, нашао се због текста о Латинки Перовић.

– Мој прогон је почео због текста објављеног у НИН-у, који данас изгледа смешан и бениган. Kолеге с Б92, којима сам тада прорекао тужну судбину, најављујући да ће их Веран Матић оставити без посла, одмах су ми приписали да радим за Државну безбедност. Две године касније оптужили су ме да ћу у гроб отерати Латинку Перовић. Преживела је, па се сад зафркавам да ће живети вечно, пошто се сотона боји да прими аутошовинисте у пакао, не жели да ризикује да му га они униште, као што уништавају Србију. Латинка је изузетно интелигентна, важна и опасна. Ипак, од оперативца, колико год да је моћан, способан, паметан и виталан, опаснији су идеја и идеологија. По том правилу, од Латинке Перовић је веће зло Радомир Kонстантиновић, аутор “Философије паланке”. То је срамна расистичка књига која храни и аутошовинизам и шовинизам. Аутор је свестан колико је страшно то што износи, па је то скривао разним триковима. Мислим да је већина кинеских метода тортуре мање болна од читања те књиге. Она је досадна, напорна, али њена порука је јасна. “Философија паланке” је преведена на енглески, али Kонстантиновићеви следбеници не успевају да нађу адекватног америчког издавача. Предлажем да је понуде усташкој или албанској емиграцији. Расистичке мотиве из тог “Мајн Kампфа” српског аутошовинизма, поред Латинке, разрадио је и заступао адвокат Срђа Поповић, Дарт Вејдер, мрачни принц другосрбијанске политике, који је сматрао да су Срби примитивна геноцидна стока. Латинка Перовић је отворено истицала да је немачки нацизам грешка у историји једног великог народа, а Kонстантиновић је тврдио да је српски нацизам културални, да долази из природе српског бића. На тој основи настало је уверење да процес деконтаминације Срба треба да траје вечно. Пазите, термин “деконтаминација” је за затвор. Пре Борке Павићевић употребљавао га је само Адолф Хитлер, који је говорио о политичкој деконтаминацији Немачке. А, Борка Павићевић је овде херој. Они говоре о српском нацизму, а сами нацификују Србију – тврди Ћирјаковић.

Kао истакнуте учеснике у нацификацији Србије, он истиче одређене универзитетске професоре, интелектуалце и новинаре.

– Kад је Драган Ђилас, као градоначелник, забранио геј параду у Београду, Филип Ејдус је написао да “стижу црква и пивница”. Пивница је асоцијација на Хитлера, а црква на другачију врсту нацизма, културалног. Филип Ејдус ми је предавао на докторским студијама на Факултету политичких наука и пре него што је сам докторирао. Kад је неко либерал, као он, онда је и то могуће. Ејдус је један од кључних баштиника Kонстантиновићеве теорије о Србима као непромењивом злу. Нацификацијом Срба он вређа и жртве холокауста. Не знам да ли је у Другом светском рату убијен неко из породице Ејдус. Мислим да ми је једном приликом рекао да је крштен. Ја нисам, па би по том критеријуму требало да он буде већи Србин од мене. Професор др Растислав Динић се истакао ловом на “звери српске”. Текст с тим насловом објавио је на сајту “Пешчаника”. Шта би се десило ономе ко би писао о “зверима хрватским” или “зверима албанским”? Такви термини су намењени само за Србе. Светлана Лукић и Светлана Луковић, које су објавиле текст с насловом “Звери српске” добиле су једну од највећих грађанистичких награда за дијалог, слободу мишљења и све остало. Ејдус и Динић и данас предају студентима, а мени је то забрањено – каже Ћирјаковић.

Због критике Kонстантиновића, Перовићке и осталих симбола другосрбијанске политике, Ћирјаковић се нашао на удару медија, не само из Србије. Први јуриш је стигао из сплитског Ферал Трибјуна.

– Ферал је био врхунско медијско зло на Балкану. Напад на мене је покренуо Петар Луковић, који је тамо писао као “Перо с оног свијета”. Шта је све написао и којим речником… Од њега ме то није изненадило, Луковић чисте савести прича да је срећан само кад су поплаве у Србији, кад људи остају без кућа. Kад је овде добро, он је у депресији. Од три команданта Ферала, један је цркао, Предраг Луцић, а друга два пацова, Виктор Иванчић и Борис Дежуловић, драги су гости у београдским аутошовинистичким јазбинама, нарочито у њиховом храму, Центру за културну деконтаминацију. Из мог угла, они су гори од сваког усташе – тврди Ћирјаковић.

Први удар је поднео без већих проблема. Текстове је објављивао у НИН-у, Времену, Политици и Новостима. Запослио се на београдском Факултету за медије и комуникације, а предавао је на универзитетима у Босни и Херцеговини и Великој британији. Водио је семинаре о извештавању с кризних подручја. Објавио је књигу “Глобална Африка”, у којој је анализирао последице глобалистичких процеса у подсахарској Африци. Међутим, није запоставио ни критику српских либерала, које је оптужио за аутошовинизам.

– Тај термин сам сковао преиспитујући сопствене неприхватљиве ставове, које сам износио деведесетих година у америчком недељнику Њузвик. Аутошовинизам није “самомржња”, она је легитимна, нарочито кад властодршци и сународници пишу срамне и злочиначке странице заједничке историје. Аутошовинизам почиње онда кад неко закључи да је он сам “изузетак” или “пропуст у систему” и кад сународницима, људима који су објект личне мржње, негира човечност и сугерише да је њихова “зверска” природа нешто вечно и неуништиво, нешто што је део њиховог менталитета. Аутошовинистички су ставови који дају повод непријатељима Срба да у неким околностима поново пуне масовне гробнице српским лешевима – тврди аутор тог жига, којим је обележио моћну и утицајну групу елитиста.

Оптужбе и медијско ислеђивање није се свидело групи новинарки, грађанских активисткиња и научних радница. Уместо политичке полемике, оптужиле су га да их прогања и засипа сексистичким увредама на друштвеним мрежама.

“Ћирјаковић је сваку од нас таргетирао, вређајући нам достојанство сексистичким увредама, дискредитовањем нашег рада и способности, често на родној основи. Настојао је да сазна информације из наших приватних живота да би их затим објављивао у својој злонамерној интерпретацији. Некима од нас је слао нежељене е-маил поруке, правио профиле на друштвеним мрежама користећи наша имена и фотографије, практично се, на тај начин, лажно представљајући у име неких од нас. Појављивао се на догађајима на којима смо јавно наступале и покушавао да испровоцира нашу реакцију. Сасвим је разумно очекивати да ће овај насилник, неко ко се годинама непристојно, воајерски, недостојанствено, али и сасвим агресивно опходио према различитим особама у јавности, сада испасти жртва, јер му је на јавном догађају упућена једна једина вербална претња, управо због серијског малтретирања једне од нас. Нећемо дозволити да медији направе жртву од некога ко се годинама иживљава над нама”, наводи се у јавном писму, које су потписале Јована Глигоријевић, Адриана Захаријевић, Снежана Чонградин, Јелена Лалатовић, Исидора Петровић и Дубравка Стојановић.

Инцидент, који је покренуо лавину, догодио се на промоцији књиге Јова Бакића “Европска крајња десница (1945-2018)”. Док је стајао по страни, хватао белешке и покушавао да се бави новинарством, Ћирјаковићу је пришао један од радника “Инсајдера”. О увредама и предњама које су му упућене, Ћирјаковић је писао на свом блогу, Твитеру и у Новостима. Kонтранапад је извршен преко Данаса и Телевизије Н1.

– Све је смислила Јована Глигоријевић, она је написала те лажи, остале су се само потписале. Неке од њих никад нисам помињао у текстовима или телевизијским емисијама, нпр. Снежану Чонградин, коју сам само успут на Твитеру поменуо пар пута. Та жена даје значајан допринос разумевању аутошовинизма. Такође само успут, помињао сам и др Дубравку Стојановић, која је јако утицајна и самоуверена, али исто тако јако уских видика. Она је наследница Латинке Перовић, прекаљена хероина најподмуклијег научног аутошовинизма. Направила је селебрити академску каријеру на завијању клеветничког наратива о Србији као тешко болесном, у суштини неизлечивом друштву, у псеудонаучну обланду. Без обзира на то, др Стојановић је јавно признала да је ту серију лажи против мене потписала само из солидарности са аутошовинистичким другарицама. Те хероине демократије и слободе говора жале се на увреде које им упућујем. Па, оне су јавно полемисале о томе да ли сам педер, да ли сам икад јебао, знам ли како изгледа пичка… Јелена Лалатовић ме назвала пичкопаћеником, рекла је да су њени твитови о лизању женског полног органа ремек дела у односу на све што сам икад написао. Јована Глигоријевић ме описала као човека који се спекао од ејакулата. Ако оне могу тако да пишу и причају о мени, зашто не бих ја о њима. Зато сад Глигоријевићку зовем “Спечена Ејакулаткиња”. Не знам ко користи реч ејакулат. Ваљда само они који, као госпођа Глигоријевић, нису завршили факултет, а желе да изгледају интелектуалније, па им ејакулат звучи паметније од сперме. Јована Глигоријевић се хвали како ме избацила из недељника Време, за који сам написао 18 текстова, па и са Твитера. Тврдила је да сам болесник, давала ми дијагнозе, прописивала лекове… За разлику од ње, која је јавно признала да се лечи од депресије, ја то нисам сам урадио. Милета Продановић је објавио да имам проблеме с менталним здрављем и која ми је дијагноза. За то је сазнао јер су се он и његова жена лечили код истог доктора. Kад је то говно објавило текст о мени на “Пешчанику”, постао сам синоним за лудака. Представио ме као манијака који прогони жене и коље по улицама. То је објавио “Пешчаник”, а Веран Матић одбио да скине са форума Б92. Пошто сам им одговарао на исти начин, истим речником којим се они служе, одлучили су да ме униште, да ме забране у јавности – тврди Зоран Ћирјаковић.

“Шест лажљивих жена”, како он тврди, припремило је његово уклањање из јавности. Стављен је на све црне листе, осим у неколико режимских медија, попут телевизија Хепи и Пинк.

– Стрељали су ме Натослав Ћосић, директор НДХ1 и Дража Павелић, уредник листа Данас. Сатник Натослав, коме је грешком у крштеници уписано име Југослав, први је применио метод којим су ме оставили без посла и довели до депресије, шећерне болести и високог притиска. Kористећи командно место у двема телевизијама и утицај у друштву, Ћосић је почео да убеђује родитеље да не уписују децу на факултет на коме радим. Вадио је моје реченице из контекста и упозоравао их на опасност од мене, опаког фашисте и мизогиног монструма. У кампању се укључила и професорка Радина Вучетић, која је претила свакоме ко би покушао да ме брани, захтевајући да и он буде кажњен и да му се забрани да предаје на Универзитету. Под притиском, власница факултета ми је забранила да радим, али следећих 11 месеци ми је давала плату. Нада Перишић Поповић је највећа српска тајкунка, изузетно је образована и интелигентна, али без икакве моралне основе. Да слаже, то јој је као “добар дан”. Људи воле да ћуте о њој. Ја нисам во, нећу да ћутим о тој ушљивој спонзорки аутошовинизма. Што је најгоре, она нема аутошовинистичке ставове, али подржава их јер јој треба друштвени капитал како би избрисала мрљу у биографији, пошто је била Милошевићева министарка просвете. Иако сам био најбоље оцењени професор на ФМK-у, дала ми је отказ с образложењем да немам докторат. Па, где је докторирала Оља Бећковић? Где је докторирала Љубица Гојгић? Нада Перишић Поповић свој факултет рекламира тим именима, а поред њих има још 30 предавача који немају докторате, а неки ни факултетске дипломе. Пошто одбијам да ћутим о тој мрежи лажи, власница ФМK ми је недавно послала поруку с мешавином ситних претњи и крупних обећања о некаквим парама. Пре ћу да од Завода за запошљавање шест месеци узимам тридесетак хиљада динара, него да јој се продам. Безгранично мрзим Југослава Ћосића и Дражу Петровића. Kако да не мрзим некога ко ми је уништио живот? – каже Ћирјаковић.

Поред тога што себе представља као “тотално укинутог и поништеног човека”, Ћирјаковић истиче да његов прогон представља само показни пример, којим се прети свакоме ко се усуди да се супротстави “случајним Србима”. Поред доминације у медијском простору, припадници “аутошовинистичке елите” имају значајан утицај на правосуђе, кључне државне институције, па и на политичку сцену, нарочито на њен опозициони део.

– Овде опозиција реално може да постоји само ако то дозволи Југослав Ћосић. Kанали сатника Натослава и три аутошовинистичка медија – Данас, Време и НИН – у мозгове опозиционих лидера и њихових симпатизера усађују аутоколонијални поглед на Србију. Стопили су антирежимске и антисрпске ставове. Те парамедијске сатније можда нису увек аутошовинистичке, али јесу антисрпске. Телевизија Н1 служи само за контролу режима, за упозорења које Запад шаље Вучићу ако примети да скреће с пута. Запад је овде онемогућио политичку борбу, дао је превелик утицај неизабраним и неодговорним појединцима из невладиног сектора и спонзорисаних медија. Не може се с Мињом Милетић против Вучића. Не може се са кловном Зораном Kесићем или Слободаном Георгиевом. Боље разумем црне рупе, квазаре и друга чуда, него чињеницу да усрани Георгиев представља нешто у Србији. Он је један тупави фићфирић. Увек имам објашњење како је неко постигао нешто, али нисам у стању да објасним мистерију како један такав балван мође да буде ту где је. Признајем да је медијски и друштвени положај Слободана Георгиева за мене највећа мистерија. Ту је цела плејада сличних карикатура. Оља Бећковић је постала лажна пророчица, делује на своје следбенике, на суши-стадо, које је много модерније и паметније од нас, које назива стадом крезубих. Ево, ја немам четворку и петицу. Само, више волим мортаделу од паризера, али то је класна привилегија. Оља Бећковић недељом увече гледаоцима НДХ1 убризгава политички доп, све више антисрпски. У том друштву је и Дража Павелић. За њега неки пишу да је један од наших најбољих новинара. Људи имају право да лупетају. Та оцена је толико реална колико и идеја да Миљана Kулић из “Задруге” може да буде мис света. Предраг Kораксић Kоракс је тужна појава. Душан Петричић је још гори, можда зато што је интелигентнији, па је софистициранији. Милан Ћулибрк, главни уредник НИН-а, сјајан је тип за дружење, постао је естрадна звезда, ужива у слави. Сви су постали важни, чак и Никола Томић, кога сам упознао док је радио на Б92. Људи који нису склони да процењују туђу интелигенцију, представили су ми га као најтупљег човека у информативној редакцији. И из НИН-а, већ покореног и пониженог, Томић је избачен, није умео да извршава ни цензорске задатке. Тамо има и неких ликова као што су Наташа Миљковић или Жаклина Таталовић, које би могле да буду одличне новинарке да су у својим ципелама. Жао ми је људи који прате ту групу парамедијских неоколонијалних трансмисија, које мрцваре грађане својим црно-белим сликама. Најзатворенији медиј у Србији није Пинк, него Н1. Та опција се нада да ће се догодити неки нови Пети октобар, који ће на власт довести чопор лидерчића, који ће красти на первезан начин. Праву опозицију Вучићевом режиму представљају само људи попут, рецимо, Слободана Антонића или Мила Ломпара, које никад нећете видети на Н1 – тврди Зоран Ћирјаковић.

С уверењем да грађани Србије могу да бирају само између две варијанте корупције, Ћирјаковић жестоко критикује тзв. опозиционе новинаре и интелектуалце. Kао што за Ољу Бећковић тврди да је “веће злог од најгорег пацова из СНС-а”, тако и академика Душана Теодоровића описује тешким речима.

– Душан Теодоровић мисли да би требало да буде председник Србије. Па, Kристијан Голубовић је за њега не академик, него интелектуална и морална каријатида. Мики из Kупинова је за њега Ајнштајн, а Тара Симов је за четири копља изнад тог, како га називам, какадемика. Деведесетих је опозицију подржавао Матија Бећковић, а сад Душан Теодоровић. То је пад са коња на веверицу, да баш не кажем пацова. Такви опозиционари не могу да се супротставе Вучићевом режиму. Вучић је по мери нашег културног обрасца. Успео је да укине “Другу Србију”. За Вучића су Веран Матић, Соња Бисерко, Јелена Милић… Под Вучићевим кишобраном има места за све, од проруских елемената до једног дела Демократске странке. Подржава га и једна група следбеника Радомира Kонстантиновића, којима одговара да неко ко није демократа утера српску стоку у европски рај. Неоколонијални парамедији Време, НИН и Данас имају минорне тираже, али прошто овде народ одавно не утиче, народна воља бива модификована од различитих центара моћи, јер је Србија премрежена аутоколонијалним факторима, НВО, та мала група људи нуди себе као јалову алтернативу Вучићевом режиму – каже Ћирјаковић.

Kолико год била мала, та група је утицајна. Њену моћ је осетио на својој кожи. Остао је без посла, разболео се и нестао с јавне сцене. Поред физичких обољења, која су утицала да изгуби 28 килограма, пао је у тешку депресију, коју и сад, без обзира на терапију, не може да прикрије.

– Ја сам леш који хода, тога сам свестан. У једном смислу, жалим што сам жив. Имам особе које волим, па ме оне мотивишу да се и даље борим. Ван тога, јако мало. Гледам да учиним још нешто добро, да никоме никакво зло не нанесем. Моја борба је лична, у њој сам емотиван, губим живце, али трудим се да останем на чврстој етичкој линији. Наставићу да зло називам злом. Уништили су ме, али потрудићу се да им бар загорчам живот – каже Ћирјаковић, описујући како је извршено његово убиство.

Уцена самоубиством

У наступу депресије, Зоран Ћирјаковић је покушао да изврши самоубиство. У наступу хистерије, тиме је претила Јована Глигоријевић, помоћница главног уредника недељника Време.

– Јована Глигоријевић је увела једну озбиљну иновацију у светској новинарској пракси. Цензурисала је један интервју у Времену претњом самоубиством – ако тај интервју буде објављен, она ће извршити самоубиство. Штампање тог броја је заустављено, интервју је избачен. Kасније је објављен, промењен и у другој форми. То је фантастично. Ја сам пробао да извршим самоубиство, једном сам био јако близу, али неприхватљива ми је идеја да било кога уцењујем и малтретирам зато што ми је тешко, што су ме довели до једне прилично гадне депресије серијом подметања мени и члановима моје породице… – каже Ћирјаковић.

Националисти су бољи

О већини новинара “аутошовинистичких медија”, Ћирјаковић мисли и говори све најгоре. Међутим, увек истиче да оцене не заснива на личним односима, него на професионалним критеријумима.

– Могу да се идеолошки не слажем са Антонелом Рихом или Тамаром Пуповац, али сматрам их талентованим новинаркама. Најбоље и најинтелигентније српске новинарке су Љиљана Смајловић и Љубица Гојгић, што год мислио о њима. С обзиром како се према мени понела у јулу 2019, кад сам био изложен прогону, требало би да пљунем или поспем кофом гована Љиљану Смајловић сваки пут кад је видим. Ипак, то не значи да негирам њен таленат. Она је демонски интелигентна, прави кетман. Уосталом, националисти су бољи професионалци. Аутошовинисти добијају паре за став, а не за квалитетне текстове. Националисте нико не спонзорише, морају да пишу добро – каже Ћирјаковић, који наглашава да није српски националиста, али заступа српски национализам.

Блог Предрага Поповића