Овде се живи од мотике

Трећу годину заредом град немилосрдно туче Винчу, па у Тополи ових дана размишљају како да преброде губитке после непогода које су задесиле њихов најнапреднији крај. На новинарска питања о туристичком потенцијалу несвесно поново скрећу разговор на своју муку – штету на пољопривредним добрима. Овде се живи од мотике, значи мукотрпно и тешко, иако је престоница Карађорђеве устаничке Србије са околином као богом дана за туризам. Има историјске споменике, сведоке рађања модерне српске државности, има стогодишње шуме, манастире и цркве, краљевски Опленац, одличне винарије, Буковичку бању… Али, лепоте и знаменитости овог краја у упадљивом су нескладу са зарадом од туризма.

Посетиоци долазе на неколико сати, од сувенира понесу евентуално неку боцу вина, а онда се враћају у аутобус и одлазе. Око 200.000 људи сјати се у Тополу у дане „Опленачке бербе”, али како кажу у општинској управи, немају много вајде од тога што су међу пет најпосећенијих туристичких манифестација у Србији, јер док покрију трошкове организовања дођу на нулу. Дан када је донета одлука о подизању Првог српског устанка, 15. фебруар постао је Дан државности, али то Орашцу није донело никакав туристички бум, већ гомилу живописно обучених четничких војвода на готовс спремних да на прослави дана државности извижде сваког републичког функционера. Државни врх се ове године на Сретење није ни спуштао у Марићевића јаругу међу црне шубаре са кокардама, већ се попео на Опленац.

А Задужбина краља Петра Првог Карађорђевића, тако лепа за сликање о дану државности, већ двадесет година не успева да реши спор са републиком и врати у своје власништво 140 хектара с лажном изјавом одузетих шума, винограда, парка, десетак зграда, иако на својој страни сада има и Закон о реституцији. Спор у којем још нема озбиљнијих помака, добио је и својеврсни споменик усред Опленца. На путу ка белој, венчачким мермером обложеној Цркви Светог Ђорђа и Маузолеју породице Карађорђевић, упадљиво се издваја рушевни депаданс, са кровом склоним паду, један од објеката над којима задужбина није повратила власништво и којима „домаћински” газдује држава.

Опленац, иначе, из републичког буџета не добија ни динара и издржава се искључиво од сопствених средстава, од продаје улазница и вина. Ни краљевски виногради, обрађује се тренутно 11 од 40 хектара колико је некад било, нису добили ништа од државних субвенција. А овде не долазе само школске екскурзије и браћа Руси, већ и туристи из Јапана и са Тајланда. Путници са бродова који плове Дунавом спремни су да седну у аутобусе и возе се 80 километара да би видели Опленац. Годишње овде прође око 70.000 посетилаца, каже директор задужбине Драган Рељић.

– У склопу Задужбине Краља Петра имамо укупно пет објеката који се обилазе. То су маузолеј династије Карађорђевић и Црква Светог Ђорђа, кућа краља Петра где се налази музеј с породичним драгоценостима династије, виноградарева кућа која је претворена у легат сликара Николе Граовца. Затим, у самој Тополи имамо Карађорђев конак, то су остаци његовог града са Црквом Свете Богородице са које су се чула прва звона на ослобођеном Балкану. Обилази се и краљевска винарија, направљена 1930. године, дело краља Александра у којој се и данас производња врши у оригиналним просторијама од на Опленцу убраног грожђа – наглашава Рељић.

Треба времена да се осети дух оснивача и његових потомака Карађорђевића који није сачињен само од монархистичко-елитистичких златних Картијеових круна и Фабержеових рамова за слике. У Цркви Светог Ђорђа, на пример, беле стубове од чувеног мермера из Караре, од којег је направљен и Микеланђелов Давид, стеже полијелеј начињен од српских пушака из Првог светског рата.

Посету крају који се дичи називом колевка српске државности, завршавамо тамо где је, уствари, све почело – у Орашцу, код спомен-чесме у Марићевића јарузи, пред чувеним стихом „земан дош’о ваља војевати” исклесаним у мермеру. Опкољен сеоским имањима и приватним поседима споменички комплекс „Први српски устанак” може се цео обићи за свега 45 минута до сат времена. Овде углавном долазе школске екскурзије, а прошле године 17.500 посетилаца обилазило је делове комплекса, спомен-цркву, музеј, спомен-школу и спомен-чесму у Марићевића јарузи. Посетиоци из иностранства су готово реткост. Кустос Иван Ранчић каже да се комплекс издржава од сопствених прихода, око 60 одсто и средстава локалне самоуправе.

Просторно скромном музеју добро би дошло проширење, могло би и неко од суседних имања да се купи, па да се за посетиоце обезбеде и други садржаји не би ли се на значајном историјском локалитету задржали дуже од једног школског часа. До тада највернији посетиоци Марићевића јаруге остају школарци и сретењске државна и четничка делегација.