Шетајући се по пијацама често не видимо све оне мале људе који помирљиво, а у истом некако пркосно стоје или седе ван продајног дела, углавном на тротоарима, где воде своју борбу против накупаца и великих трговинских ланаца, којима смо се, нажалост, неколико деценија уназад окренули.
Њихова роба је често доста квалитетнија и јефтинија, али доброј већини народа и невидљива због неугледног продајног дела.
Једну такву импровизовану тезгу са продавачицом којој је услед година више место на некој клупи уз кеј, него на тротоару где продаје поврће из своје баште, спазио је Дарко Николић, новинар спортске редакције Блица, писац и напослетку, човек.
Иако је фотографисао само зеље, а не и баку, он је путем свог статуса послао јаку, болну и како је и сам написао, најпотреснију поруку која је ту да нас све опомиње.
Статус вам преносимо у целости:
-Ово што сам фотографисао је најузвишенија слика Србије данас. И најпотреснија. А и највише опомиње.
И, мислим да је пођеднако важна и за оне на власти, и за оне који шетају, и за оне који се само крсте, а и за оне које, генерално, нико жив сем њих самих не занима.
Да бисте на пијаци нешто продавали, треба да платите тезгу.
То је неколико стотина динара дневно, цене дневних закупа зависе од пијаце до пијаце, јер је то остављено, како их сељаци неретко зову „шерифима“ (директорима сваке појединачне пијаце) да одлуче.
Да се разумемо, нису сви ти шерифи некакви злотвори, далеко било (поздрав за једног „шерифа“ Марка, дивног човека, чији су прилози више пута, али и организовање помоћи од пријатеља, помогли да се одштампа и бесплатно дели моја књига „Гвоздени пук“.
Бог им свима свако добро дао, и њима и њима сличнима).
Али, тешка су времена, не могу сви сељаци ни да плате тих неколико стотина динара, па неки неретко продају изван пијаца, тик уз њих. На улици, на тротоару, купио сам зеље од једне такве сељанке.
Она има нешто преко 80 година. Толико је сува, испијена, кост и кожа, да вам остављам само да замислите тај призор – жена у деветој деценији, између паркираних кола, чучи на тротоару, продаје зеље. И то вероватно најбоље које сам видео обилазећи Земун. Она нема да плати тезгу.
Има двадесетак веза зеља, које продаје четири пута јефтиније него што је на тезгама. Читава једна веза од десетак листова, уредно исечених, опраних, повезаних – само десет динара.
Дакле, динар – лист. Еј, неко у деветој деценији се сагињао, вадио, секао, прао, везивао, дошао на пијацу, пардон тротоар, и продаје: динар – лист. Од једне везе може ручак да се направи. За десет динара.
Kупио сам десет веза зеља, и све три везе маслачка које је продавала. За њу, та једна новчаница од 200 динара је била, да кажем, дневни пазар.
То је њена зарада. Не, грешим, то је била њена плата за сагињање, сечење, прање, везивање, доношење и чучање на тротоару, између кола.
Притом, та бака нема нове гумице. ВЕЗИВАЛА је покидане и њиме правила везе. Пробајте да завежете покидану гумицу двоструким чвором, прсте ћете да поломите док не успете. А њена је свака веза баш таква. За динар – лист.
Kада сам одлазио, рече „Хвала! Живи били“.
И – сад треба живети.
Али, како? Kад ћу научити да довољно ценим, да довољно волим оног до себе? Kад ћу научити да се довољно дивим двапут превезаној гумици баке из девете деценије која од тог везивања, сагињања, сецкања, прања и чучења – живи?
Нас је све мање и мање. Толицно нас је, а гложимо се, често и на неразуме начине. Лако поводљиви, неретко острашћени, видимо често само једно, приземно решење, а заборављамо „да љубимо један другога“.
Да, тешко је то. Али узвишено. А најузвишеније „да љубимо непријатеље своје“. Али, нас то не занима. Непојмљиво нам је, јер смо корене сами себи одсекли, па не схватамо, не видимо што бисмо.
И зато планемо, не промишљамо, а у суштини – нисмо лоши. Само смо, тако без својих корена, без те духовне вертикале, постали погубљени после свега кроз шта смо прошли па смо то што јесмо – заборавили.
А, ако то скроз заборавимо, зеље ће бити једино што ће се јести. Ако и њега буде имао ко да убере.
Одох да се исправљам. Што рече патријарх Павле – „биће нам боље – кад ми будемо бољи“.
А ви? Живи били – написао је Дарко у статусу који је имао 2000 лајкова и скоро 900 шерова за само нешто више од два дана.
Kуповином од неке баке или деке ван пијаце, па и на самој пијаци, ви не плаћате само робу, већ њихов мукотрпни рад, плаћате њихову борбу и жељу да не зависе од никога у најбољем случају, иако се налазе у годинама када је било какав рад велики напор.
Тих 20, 50 или 200 динара које оставите на тим старим и испуцалим длановима, будите сигурни да њима више вреде него вама којима је то можда једна кафа на послу, а одрицањем од ње зарад нечијег „жив био“ помаже да се временом постане човек.
(Медији)
