О решењима проблема малинара сутра ће бити речи на састанку њихових представника са министром пољопривреде. Добро ће бити ако тај сусрет не буде још један од оних који није отишао даље од крпљења рупа на џеповима које су последица далеко крупнијих проблема са којима се суочава највећи број пољопривредних произвођача у земљи.
С олакшањем је дочекана вест да су малинари, незадовољни откупном ценом малине коју им диктирају хладњачари, окончали тродневну блокаду магистралног пута код Пријепоља. Решење тога, као и других проблема сутра ће покушати да нађу у разговору са министром пољопривреде Браниславом Недимовићем.
Горак укус у устима ипак остаје јер је реч о проблемима који се понављају годинама и неизбежно се поставља питање имамо ли начина да попут развијених земаља заштитимо своју пољопривредну производњу од које толико очекујемо. И чему могу да се надају остали пољопривредници кад смо довели у питање један од ретких брендова по коме нас у свету по добром препознају и који доноси скоро 10 одсто вредности укупног извоза аграра.
Србија, која је дуго година са Пољском била највећи произвођач и извозник малине у свету, из године у годину је бележила пад, па је током последњих шест година производња смањена за трећину. У исто време, други су бележили раст производње курентне робе на светском тржишту коју сигурно не би производили да немају рачуницу за то. Осим тога, успели смо, да захваљујући извозним мешетарима, који су ради веће зараде подваљивали увозну малину лошијег квалитета као српску, нарушимо дуго стицану репутацију по квалитету и укусу најтраженије српске малине, чему можемо да захвалимо тлу које ју је изнедрило.
Већ има гласина да ће се у сличној ситуацији наћи и наши произвођачи чувене облачинске вишње. Зато је прича о малини много шира од тек њене откупне цене.
Шта Србија може да уради у ситуацији када је, како каже наш познати агроекономиста Милан Простран, ионако неконкурентну, измучену, пољопривреду, великим делом уништену кроз приватизацију, олако препустила на милост и немилост потпуно либерализованом тржишту.
Он напомиње да Француска, иако водећи произвођач хране у ЕУ, која са 18 одсто покрива тржиште од 500 милиона потрошача, упркос великим субвенцијама из ЕУ фондова и даље помаже пољопривреднике.
Француска не престаје да ради на промовисању својих производа, не либећи се крилатице „Купујте домаће“, подржавајући домаћег фармера који им је у фокусу, каже саговорник Спутњика, истичући да држава мора да зна шта јој је стратешки циљ и да на томе ради.
Да нам je тај стратешки циљ и даље остао на речима најбоље показује баш случај малине. Тачно пре пет година после једног од састанака незадовољних малинара у влади, формиран је тим који ће створити оквир да малина постане стратешки производ Републике Србије. Тек прошле године је основан Национални савет за малину, али с обзиром на исте проблеме у производњи малине, очигледно резултата и даље нема.
И не само да ни данас у суштини немамо национални програм за малину него га немамо ни за један производ који би могао да буде од националног значаја и који би подразумевао план мера за заштиту те производње, каже Простран за Спутњик.
Он сматра да држава мора више да се ангажује, да заиста буде сервис својим грађанима, а не само да се правда како на слободном тржишту не сме да интервенише. Нико не тражи да држава одређује цене, али она мора да створи ред и услове који ће подстицати пољопривреднике да раде и шире производњу, а не да од ње одустају, упозорио је Простран. Поготову што смо, како напомиње, у Споразуму о стабилизацији и придруживању ЕУ најгоре испреговарали управо либерализацију тржишта, а и сада нас притискају да урадимо још неке ствари, јер наводно без тога не можемо у Светску трговинску организацију.
Држава мора да помогне у промоцији својих производа и проналажењу тржишта, код стварања услова за складиштење производа, код осигурања усева, да обезбеди повољне кредите за покривање засада мрежама. Такође и да стане на пут онима који мешетарењем доводе у питање извоз српских пољопривредних производа. Указао је и на могућност јавних хладњача, односно складишта, као оних за одлагање пшенице и кукуруза који су потом ишли у извоз. Данас се, како напомиње, нико до краја не бави тим питањима.
А не бавимо се изгледа довољно ни стратегијом за будућност. До када ћемо да извозимо малину, и само њу, а не прерађевине од којих би и произвођачи и држава имали далеко више користи. Зато држава треба да створи олакшице и повољне кредите за подизање прерађивачких капацитета. Својевремено, на питање Спутњика како су Пољаци решили проблем складиштења малине, одговор је гласио — лако, дошли Немци и обезбедили им, а тиме и себи сировину коју прерађујући је у немачке џемове, сирупе, сокове… На тржишту сада вишеструко зарађују у односу на уложено.
Простран подсећа и да многе земље нису одустале од протекционистичких мера. Земље ЕУ и данас уводе такозване мере ванцаринске заштите, захтевајући за увозне производе различите системе квалитета, како би што боље заштитила домаће производе, објашњава овај аграрни аналитичар.
„Нашло би се ту много тога на чему држава може да се ангажује да олакша пољопривредницима“, нагласио је Простран.
Зато прича о малинарима није само прича о томе хоће ли откупна цена малине бити евро или евро и по по килограму и хоће ли наши пољопривредници успети да закрпе рупе на џеповима. Јер у Србији, како рече Простран, од 630.000 газдинстава 78 одсто су малих фармера са поседима до пет хектара, а међу њима доминирају они до два хектара. А тако сигурно не можемо рачунати да пољопривреда буде главна покретачка снага наше светле будућности.
Мира Канкараш Тркља, Спутник
