Од увођења политичког вишестраначја у Србији, једно од омиљених занимања оних који су на власти било је обећавање великих инфраструктурниих пројеката, који су започети, а никада нису довршени.

Медији би данима писали о њима, док би политичари лицитирали са бројем запослених који ће бити ангажовани у оквиру предстојећег посла, габариту радова, као и о значају тог посла за целу земљу.

Међутим, економска криза, константни буџетски дефицит, санкције, а потом и бројни материјални проблеми довели су до тога да се већина њих остави само мало даље од почетка. Подсећамо вас на неке од пројеката који су управо такви. Поједини су још само пусти сан, неки су започети, а има и оних чија је реализација застала упола радова.

Прокоп

Иако изградња ове железничке станице траје са прекидима од 1977. године, мало је тога учињено. Иако се оптимистично почело са изградњом, радови су убрзо прекинути због недостатка новца. Пројекат су финансирали СР Србија, Београд и Железнице. Због економске кризе у земљи, радови су обустављени 1980. године. Затим су деведесетих година прошлог века настављени и прекинути поново 2000. године. Данас је овај објекат најпознатији као једна од станица у оквиру “Беовоза”, кроз коју дневно прође неколико хиљада људи, али је њен потенцијал многоструко већи. Већи део је зарастао у коров, а арматура која вири из бетона изгледа језиво.
Ових дана је поново актуелизовано питање даље изградње, а према пројектној документацији, како се очекује, када буде завршена железничка станица Прокоп, имаће дневни промет од око 40.000 путника. Остаје нам да видимо да ли ће то ускоро и да се деси.

Метро

Први планови за подземну железницу су настали још средином 20. века, али смо сведоци да није заживео ни данас, а питање је и када ће. Они који се разумеју у економију једноставно објашњавају разлог за овако нешто. “За једну земљу је најскупљи рат. А иза рата на другом месту је метро”. Паметном доста. Дакле, потребно је наћи неког пребогатог инвеститора који је спреман да уложи у један овакав огроман пројекат, и да у догледно врме сачека зараду од њега. А знајући колико грађани српске престонице воле да плаћају карту у превозу, биће прави подвиг наћи једног оваквог пословног оптим исту.
Иначе, прва студија је направљена 1968. и предвиђала је 35 станица, на 33 километра. У урбанистичком плану усвојеном 2003, пројекат метроа напуштен је у корист лаког шинског система. Током свих ових година изграђена је само станица Вуков споменик, а ни она чак не би могла да буде део будућег метроа, јер је изграђена као станица градске железнице, тако да би се морала „преправити”.

Сведоци смо да се и у последњих неколико година помињао даљи развој овог пројекта, али, на жалост, од обећањ се даље није помакло.

Еурополис

Овај пројекат је још један у низу који је служио у рекламне сврхе Социјалистичке партије Србије, а главни иницијатор је бивши министар Милутин Мркоњић. Овај пројекат је имао радни наслов “Београд на Сави 2000”. Он је 1995. када је најављивана инвестиција изјавио: “До 2000. мора бити завршен Београдски чвор, пруга Београд-Суботица и ослобођено земљиште за Еурополис”. на жалост, пројекат је био политички, рађен за потребу предизборне кампање СПС. У њему није било никаквог озбиљног урбанистичког истраживања. И власти после 2000. имале су идеју изградње Савског амфитеатра, али је све остало утопија.

Брзе пруге Србије

Јавности је представљен овај пројекат веома грандиозно и обећавани су екстра брзи возови који ће ићи скоро 200 километара на сат, а у склопу тога је требало да се обнови и модернизује комплетна железничка инфраструктура. Вагони су требали да буду чисти, тоалети уредни, а железничке станице репрезентатитвни објекти. Нажалост, од тога није било ништа.
А све је почело почетком деведесетих година, када је Европска заједница формирала посебну комисију са задатком да дефинише европске коридоре за будућност. 1992. године железнички Коридор 10 постао је европски. Радни наслов био је „Брзе пруге Србије”.
– Годину дана касније потписали смо предуговор са француским компанијама, које су биле лидери у тој области. Нажалост, дошле су санкције и Французи су се повукли. Колико смо могли, наставили смо сами тај пројекат, а кључни део био је београдски железнички чвор. Урадили смо станицу Вуков споменик 1996. године. Урадили смо и део пруге између Београда и Пазове и триангл код Инђије. Нисмо могли више, јер није било новца – објаснио је судбину овог пројекта бивши министар задужен за путеве и инфраструктуру.

Хотел на Црном врху

Скривена тврђава бившег председника Слободана Милошевића “Јелен – Хајат”, његова последња утопијска инвестиција која је требало да представља споменик вечне власти усред ничега, изоловани град сунца замишљен као најмодернији планински центар у Европи, дуго времена зараста у коров и заборав.

Финансијери изградње тобожњег спортског центра биле су наше најбогатије фирме, јавна предузећа: Југопетрол, Србијашуме, ПТТ и многе друге чији су челни људи истакнути чланови коалиције СПС-ЈУЛ. Иницијатива је потекла од Мирјане Марковић, супруге Слободана Милошевића и председнице ЈУЛ-а, која је у неком свом надахнутом описивању природних лепота наше земље, с посебним освртом на источну Србију и њен изборни округ, приметила да би ваљало саградити још један спортски центар попут Копаоника.

Радови су почели средином деведесетих година, а прекинути су за време бомбардовања. Иако је било неколико најава да постоје заинтересовани бизнисмени који би уложили новац и привели овај пројекат крају, то се још увек није десило. Сада овај објекат неумитно пропада.

Коридор 10

Од 1979. се гради Коридор 10 који је и после 30 година пројекат који са помпом најављује свака власт.
Како је планирано он је један од најважнијих паневропских саобраћајних коридора који пролази кроз Србију и повезује Аустрију, Мађарску, Словенију, Хрватску, Србију, Бугарску, Македонију и Грчку. Реализацијом овог важног пројекта доћи ће до општег убрзања транзитног саобраћаја, унапредиће се ниво услуга, олакшаће се међународни трговински токови и транспорт путника. Када се заврши, нови аутопут имаће позитиван утицај на комерцијалне и трговинске активности у региону и допринеће регионалном развоју и кохезији ширег подручја Балкан. Међутим, овај пројекат је још веома далеко од остварења.

Према проценама, на овом пројекту је у последњој деценији утрошено милијарду евра, а аутопут је још далеко од завршетка. Од 2000. године до данас у Србији је изграђено око 112 км аутопута пуног профила, што годишње износи 9,3 километра, а коридор 10 има више од 800 км. У међувремену, почела је изградња на Коридору 11, ка Црној Гори и Јадранском мору. Надамо се да ће у наредном периоду радови на овом пројекту убрзати и да ће се бар приближити крају.

Мост Земун – Лидо

Иако је најављиван неколико пута, овај пројекат никада није урађен. Пешачки мост би требало да буде дугачак 350 метара, а широк шест. Премошћавао би Дунав на истом месту где је претходних година била постављана понтонска ћуприја. Предвиђено је да носећи стубови буду бетонски, конструкција метална, а газна површина од дрвета. Преко њега би могла да прелазе и доставна, полицијска, војна, ватрогасна и возила Хитне помоћи. Изградња би требало да кошта између пет и пет и по милиона евра.

Идејним пројектом предвиђен је и ресторан видиковац, висине 26 метара, који би био постављен пред улазак на мост са приземним просторијама из којих би се контролисао прелазак преко ћуприје и мини-галеријом. Изнад би био подигнут ресторан у облику диска са отвореним кружним погледом на Београд, Земун и Ратно острво, а над њим би била проходна кровна тераса. Цена изградње тог објекта је између 620.000 и 650.000 евра. На жалост, ни од овога није било ништа.
Поред ових, који су највише експлоатисани, у мањим градовима у Србији такође постоје многобројни пројекти који су служили само у предизборним кампањама. Све њих тешко је и поменути.

Телграф.рс