Често уме Александар Вучић за себе да каже да је он само „мали човек“, који не може да утиче на светска дешавања, нити да говори, по његовом схватању, великим људима или земљама шта треба да раде, чак ни када је реч о самој Србији, која је такође, како се још чешће труди да истакне, једна „мала земља“, слаба, која само треба да гледа како да се уклопи у планове „великих“.
Некима тај његов манир можда делује као манир скромности, утемељен у „реалности“, непретенциозности, па чак и скрушености. Наравно, неки од оних мало искуснијих у православном духовном трагању би рекли да је све што се превише или пречесто (само)рекламира већ себе рекламирало као сушту супротност томе што жели да о себи истакне. Док с протестантима ствар често бива другачија: код њих се добар маркетинг цени ако је постигао своју сврху. Треба само питати неког из Деливери јунита у Немањиној 11. На пример оне који су од Алекса Кембела учили како је сатанизација Срба током НАТО агресије 1999.г. представљала успешан маркетинг, којим је правдан дивљачки напад на једну суверену земљу, ради подршке једној од претходница Исламске државе, али и једним од најјачих нарко-картела на свету.
У сврсисходност успешног маркетинга веровао је и Бенџамин Френклин, (још) једна у низу Вучићевих протестантских икона од којих Срби треба да уче, цитираних у својеврсном српском протестантском манифесту који је објављен у „Новостима“ у предвечерје грегоријанске Нове 2016. године.[i] Време је новац, написа Вучић са одобравањем, цитирајући Френклина (и то треба да научимо). Православно схватање би рекло – време се користи за духовно усавршавање и покајање, јер никад се не зна кад ће куцнити час одласка са овог света. Али ко мари за православне и православље? У чланку са Вучићевим потписом све врви од протестантизма, али православље не би поменуто ни једном. Осим у наговештају да је то део прошлости од које би требало да се ослободимо, да би кренули у нову, протестантску будућност, у будућност која се пред очима света руши, односно урушава, под теретом планина ненаплативих дугова направљених позајмљивањем новца штампаног, тј. виртуелно створеног без покрића. С друге стране, зашто па не би друштво лажних дипломаца Вучићеве (ново)протестантске војске веровало у будућност утемељену у лажном новцу? Лажна хартија је лажна хартија…
Бенџамин Френклин је, иначе, познат по многим цитатима. На пример: „Поштење је најбоља политика“ (“Honesty is the best policy”). То је, рецимо, добар пример протестантског етоса: треба бити поштен зато што је то најсврсисходније. Не зато што је то само по себи исправно. А шта ако би нека будућа наука утврдила да је неки други приступ још сврсисходнији? Шта онда с поштењем? Најбоље је питати Вол стрит, парагон протестантског капитализма. А и њихове „креативне“ књиговође. И сам Френклин је умео да одступи од те своје „најбоље политике“, нпр. када је посегао за маркетиншким триком како би популаризовао свој чувени „Алманах убогог Ричарда“, тако што је обнародовао, под псеудонимом, наводно тачан датум смрти издавача ривалског алманаха, и искористио контроверзу која се тим поводом дигла за подизање тиража сопствене публикације. Или када је, да би прибавио симпатије за америчку ствар у енглеској јавности, измислио да су Британци ангажовали индијанце да би скалпирали америчке устанике. Несташно, неистинито – али сврсисходно! Ко ће се онда више сећати погажених „високих принципа“?
То су та минска поља у која, грлом у јагоде, улећу новокомпоновани људи попут Вучића – који је толико „начитан“ у ренесансној тематици да се нпр. позива на „Пика дела Миранделу“, уместо „Мирандолу“, несвестан да би од ренесансе тешко нешто и било без бруталне, вероломне латинске пљачке Цариграда 1204-1261. То су ти данашњи настављачи „пуњених људи“ Т.С. Елиота, великог америчког песника тзв. изгубљене генерације духовно изгубљеног 20. века, човека који је из протестантизма прешао у тзв. англо-католицизам (струју у англиканској цркви која је сматрала да је та црква и даље део – несрећно одвојени део – универзалне католичке цркве). А зашто је напустио вековни протестантизам својих предака? Како је то сажето објаснио аустралијски професор Бери Спур:
„Далеки корени бостонског унитаријанизма којег је у 19. веку исповедала Елиотова породица лежали су у калвинизму, али је та строга теологија током векова постала толико разводњена да су њене кључне доктрине (попут веровања у Прародитељски грех, суђено вечно спасење или осуду, Тројицу, Свете тајне Крштења и Причешћа, идеју Исуса као оваплоћеног Сина Божијег, Његова чуда и Васкрсење, итд) биле одбачене, остављајући само пуритански морал, где су добра дела у овоме свету попуњавала празнину створену одступањем од молитвеног живота и духовне дисциплине усмерених ка оном свету“.[ii]
Другим речима, као западни песник који је у 20. веку вероватно најбоље и најдубље проникао у зјапећу духовну празнину западне цивилизације – његова „Пуста земља“ је незаобилазно штиво – Елиот једноставно више није могао да исповеда виђење света које је лежало у темељу те грађевине, разочаран, према Спуровим речима, „унитаризмом и протестантизмом у свим њиховим варијантама (јер им је или недостајала доктринарна и културна субстанца, или су се превише ослањали на индивидуалне перцепције божанског науштрб учењима утемељеним у вековима учености и традиције)“. Елиот се вратио свом, западно утемељеном духовном конзерватизму. Да је био човек Истока, то би било православље.
Треба ли сад Вучићеви инстант-протестант Срби да изнова пролазе већ прођен вековни пут који доказано води у ћорсокак? Иако их Вучић у свом манифесту позива на „избегавања грешака које су други чинили“? Ако Деливери јунит то сматра сврсисходним, изгледа да треба. За кога је то тачно сврсисходно, је посебно питање. Са сасвим јасним одговором.
Али, колико озбиљно уопште треба схватити то Вучићево инстант-протестант празнословље, то псеудо-исповедање да све што стекнемо треба да зарадимо тешким радом – када му је окружење пуно људи са сумњивим дипломама, људи који су управо пример хватања пречица до (не)заслуженог положаја? (Вероватно је план следећи: кад прође довољно времена и Срби забораве своју „иманенто насилну“ природу – да, и за то је Србе у свом писанију оптужио Први протестант – и прошлост, онда ће заборавити и на речи Светог писма: „По плодовима ћете их познати“ (Мт. 7,16).
Треба га схватити озбиљно. Јер он од своје протестантске приче већ три године не одустаје. Ни на речима, ни на делу. Његова визија јесте визија западног „малог човека“, оног истог што, иако грца у потрошачким дуговима, сваког Божића јурне у нову шопинг авантуру. Његова визија јесте убијање Косовског завета, којег он кривотвори као нешто за шта, наводно, треба „само да умремо“, као да управо тај дух током векова стешњених између отоманског чекића и аустро-угарског и млетачког наковња није одржао читаву нацију у животу. Његова визија Србије је визија „државе крупног капитала“, и он све чини да се то и оствари. Али чијег „крупног капитала“? Вучић наводи „Београд на води“, „Тенис“, „Леар“, и „Делфи“. Где је ту српски крупни или било који други капитал? Где се то стварају услови за њега? Телеком – вековни плод тешког српског рада и иновативности, то треба продати. Ако не сад, а онда првом следећом приликом.
Зато те Вучићеве хомилије треба схватити озбиљно. Као и кад каже да ћемо „заборавити да ‘умемо да ратујемо’, него ћемо, уместо тога, научити да радимо“. Јер то је испуњавање Черчиловог аманета да „српски милитаризам мора отићи“. Док, наравно, англо-амерички може – и мора! – да се несметано развија. Јер, они су на много вишем степену протестантизма… (И) ту се види да је сав Вучићев новокомпоновани протестантски жар, на којем би му позавидео и Елмер Гантри – у ствари само маска, само сублимација лоше савести, само (не)морално покриће за вршење једне завојевачке неоколонијалне мисије пацификације ових простора кроз пацификацију и поробљавање његовог јединог преосталог самосвесног државотворног елемента. Србе.
Ево, ипак, за крај, једне новогодишње поруке за Првог протестанта, који се похвалио да ће ново протестантско лето започети на радном месту, у 7 ујутру:
„Ако Господ неће градити дома, узалуд се муче који га граде; ако неће Господ чувати града, узалуд не спава стражар. Узалуд раните, доцкан лијежете, једете хљеб уморни; миломе својему он даје сан” (Псалам 127).
А и божићне поруке за његову паству „шупљих људи“, српских нових протестаната: Срби Нису Протестанти. Схватићете кад васкрснемо.
[i]http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0.393.html:583984-Aleksandar-Vucic-Srbija-ulazi-u-novi-vek-rada-bez-carobnih-stapica-i-rata
[ii] http://www.abc.net.au/religion/articles/2011/10/12/2972229.htm
Александар Павић, Фонд Стратешке Културе
