Ових дана је у „Политици” почео да излази фељтон Срђана Цветковића „Чишћење Србије од ’народних непријатеља’” Требало је да прођу 74 године да би се неко решио (или усудио) да о томе пише. И не би ме изненадило да многи не поверују да је то било могуће.
Имао сам свега 15 година када сам, 30. априла 1945. године, био ухапшен и затворен на четвртом спрату Озне за Београд, на Обилићевом венцу. У мојој књизи „Писма Матвеју”, на страни 207 и 208 написао сам:
„Једне вечери приметили смо да се у једној великој соби преко пута наше (делио нас је светларник), нешто дешава. Прво су из ње извели све затворенике, одвели их некуда и унели један чивилук, сто и неколико столица. Онда су у ту просторију ушли неки официри, засели за те столове и дуго се о нечему договарали, а у неко доба ноћи су почели да им доводе затворенике у групама од по пет-шест људи. Постројили би их, свакога су питали за име, презиме, место и годину рођења па им, одмах затим, свечано и гласно објављивали: ’Осуђује се на смерт стрељањем’. Тако су групу за групом доводили на ’суђење’ па изводили. Повремено смо чули звук камиона који је те несрећнике некуд одвозио. Камион се враћао после двадесетак минута. Веровали смо да стрељају на Калемегдану, али то је за време одласка и доласка било предуго…
Те ноћи су ’осудили’ бар педесетак људи. Чули смо како ти осуђени узвикују оно што се у тим тренуцима може рећи, били су храбри, али ни тада, а ни касније, нисам сазнао ко су они били. Њихова имена. Она која смо чули, ни мени, ни осталима, нису била позната.”
Нека овај текст буде нека врста кенотафа (споменик страдалима чији су гробови непознати), за несрећнике које је те ноћи Озна ликвидирала.
Александар Ајзинберг
професор Универзитета уметности, у пензији
Политика.рс
