Па где си ти ЧЕМЕРДАН, тебе смо се баш ужелели да нам држиш говоре и делиш савете!

– Пре свега, ја бих хтео само да кажем малу историографију овог датума. Наиме, врло је интересантно да су људи који су правили српску државу, још не увукавши своје сабље у каније или неохлађеног оружја, они су знали да ће Србији, поред хероја који нису мањкали, можда знатно више бити потребни учени, паметни људи, који ће Србију водити у будућност. Још 1823. године, Димитрије Тирол, учитељ Милошевих синова, предлаже да се формира једно такво друштво, али никада учени људи у Србији нису били, а да нису били помало субверзивни и сумњиви. Речено је да није време – каже Костић.

Године 1841, два великана – један је Јован Стерија Поповић, за којег смо чули, а други је мање познат, Атанасије Николић, кога су популарно звали „човек од сто заната“ – предлажу формирање таквог друштва. Кнез Михаило 19. новембра потписује указ којим се формира Друштво српске словесности. Кажу да ни велике силе нису биле за то да ми у том тренутку добијемо Академију.

Хоћу да кажем, ништа нам није једноставно долазило. Онда почиње развој који траје 178 година. Ту врсту континуитета има ретко која институција у Србији. Можда још Матица српска. На тај начин, мислим да тај датум више није само датум Српске академије наука и уметности, већ једног доживљаја државности и друштва који су ти велики људи пре нас имали, на чија рамена ми покушавамо да се пењемо.

Која је улога САНУ у очувању баштине и културног и националног идентитета?

– Ја никад нисам САНУ подразумевао изоловано. Постоји мрежа институција у којој она има своју улогу. Она је дефинисана као наша врхунска или највиша научна и уметничка институција, али сама не би могла све. Та нека врста критичког осврта на прошлост, нека врста критичке културе памћења, у основи је Академије. Овог тренутка, користим прилику да позовем све Београђане и оне које је тренутак задесио у Београду да обиђу изложбу која је посвећена Слободану Јовановићу.

Та изложба је интересантна због тога што се ради о једној озбиљној пропедевтици о нашој прошлости. Без обзира шта су наше идеолошке поставке. Начин на који смо се односили према сопственим великанима, ствараоцима, чак иако су политички грешили или политички били на страни оних који нису победници, ја нећу да узимам никакву слободу да судим. Али, врло је интересантно видети живот тог човека који је иза себе оставио 20 томова. Који је исписао странице и странице на којима смо се ми сви учили биографијама вођа Француске револуције, његова размишљања о држави, о правном поретку и читавом низу ствари које и данас збуњују.

Рецимо, у овој ери популизма, он је још тада говорио о потреби дводоме скупштине. Ја, као неко са својим левичарским ресантиманом, то тешко гутам, али хоћу да кажем да су људи и тада, изванредно образовани, размишљали о свим буквалностима живота и да је негде изгледа неопходно да, уместо што се политички одређујемо према личности А или личности Б, покушамо да прочитамо оно што су они записали.

Непосредно после његове изложбе биће једна изложба о манастиру Студеници, коју ћемо организовати у сарадњи са манастиром и Српском православном црквом. Ту је занимљиво што ћемо покушати да у ту изложбу унесемо техничке новине које двема конзервативним установама, какве су СПЦ и САНУ, нису својствене, али се надам да ћемо тако успети да убедимо млађе посетиоце да виде шта је то одакле потичу и они.

Костић је говорио и о томе које је место науке у нашој култури:

– Јако ми је тешко о томе да говорим, пошто сам ја у своје време, пре неколико година, када је почела релативизација пројектних циклуса, помало дошао и у сукоб са заједницом, јер сам ја тврдио да ће се ово одуговлачити ад дефинитум.

Има један парадокс који људи треба да знају. Годинама смо међу прве две, три земље у свету које имају изванредан научни допринос упркос малим финансијским улагањима. Ове године смо трећи, после Британије и Финске, Србија је на трећем месту.

Ја то не волим да кажем пред људима из извршне власти, јер ће они стећи утисак да није неопходно улагати, јер имате добре успехе. Међутим, поред тога што ће држава заиста морати, уколико заиста жели друштво знања, да одврне свој буџет у том правцу нешто више него раније, други проблем који ми имамо је врста, по мени, неопростиве изолације коју ми морамо да разбијемо, да доводимо људе и шаљемо људе, да једноставно комуницирамо са светом.

Без обзира што понекад код свих нас постоји осећај повређености и оштећења које нам је нането кроз разне деценије иза нас. Оног момента кад се изолујемо, мислим да је то наш коначни крах.

Морамо функционисати као део света, део научних мрежа. Ту се праве напори. Није једноставно. Постоји нешто што бих назвао научним капитализмом или научним неоколонијализмом, али Србија је некако осуђена на то да изађе на научно тржиште, да изађе на двобоје у оквиру ће наши људи доказивати да им је место у светској науци.

Нисмо толико успешни колико желимо сами да прикажемо, мислим да се понекад ствара лажни утисак, али бих рекао да је наша наука боља него што заслужујемо.

Вестионлине, РТС