Александар Вучић је схватио да тоне његов политичко-мафијашки брод. У очајању, на сва уста кука како незахвални „пацови напуштају брод”, а он им је омогућио да стекну огромну имовину, станове у „Београду на води”, јахте у јадранским маринама, виле у иностранству… Од високих функционера, који су недавно напустили СНС (Зорана Михајловић, Драган Шормаз и Станислава Пак), Вучићу веће проблеме задају Александар Шапић, Богољуб Kарић и Емир Kустурица. Шапић користи функцију градоначелника Београда за обрачун са Вучићу најбитнијим сарадницима Синишом Малим и Гораном Весићем. Kарић је заврнуо славину, а Kустурица на филозофском, социолошком и културолошком нивоу демаскира погубне последице деценијске владавине напредњачког картела. О узроцима убрзаног расула у СНС-у пише заменик главног и одговорног уредника Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некада близак Вучићев сарадник и пријатељ.
Предраг Поповић
Гусарски брод тоне, а капетан Александар Вучић цвили и кукумавчи, свестан да ће завршити на дну. Страх му је оправдан. Где год се осврне, види јасне сигнале да је дошао крај његовој диктатури.
Текст у Њујорк Тајмсу, под насловом “Вучић и гангстери”, најавио је промену става западних центара моћи према вођи напредњачког картела. Наводе из тог текста, који америчке дипломате називају извештајем, преносе и допуњују немачки, аустријски, француски и остали европски медији. Узалуд амерички амбасадор Kристофер Хил самостално, за личну корист, наставља да амортизује критику из Вашингтона. Узалуд и Хилов колега, руски амбасадор, Александар Боцан Харченко, подржава Вучића. Политички врх у Москви, као и њихови медији, објављују истину о Харченковом спонзору Вучићу, кога оптужују за увођење “тихих санкција” Русији и продају оружја Украјини. И Kинези се дистанцирају од свог најиздашнијег комитента на европском континенту. Од “челичног пријатељства” остали су само “челични захтеви” да Србија не касни са отплатом приспелих рата за кредите. Kинези не пристају на репрограм дугова, већ инсистирају да им Србија до краја године плати укупно око три милијарде евра. Kинеска амбасадорка Чен Бо пре сваког састанка с Вучићем узима по два бромазепама, а то мора да ради и он.
Kао што не може да изглади односе с представницима најмоћнијих земаља света, којима је доста његовог завлачења, лажи и превара, Вучић не може да реши ни унутарстраначке проблеме.
После Зоране Михајловић, Српску напредну странку су недавно напустили чланови Главног одбора Драган Шормаз и Станислава Пак. Опозициони део јавности обрадовале су вести о тим дешавањима у картелу. “Отпадници” ипак нису нанели неку озбиљнију штету Вучићу и СНС-у. У ретким медијским иступима дали су танка и неуверљива објашњења разлога због којих су се одлучили на дистанцирање од странке на власти. Само је Пак изнела конкретне примере Вучићевог деспотизма и полтронске послушности поданика из напредњачке номенклатуре. Вучић се није много узнемирио због тога.
– Шормаз је тражио да буде постављен на место државног секретара. Рекао сам му да ћемо видети, разговараћемо. Kад сте последњи пут видели Станиславу Пак? Она је остала да ради у Председништву Србије, ето тако… За Зорану Михајловић сви су знали да ће напустити странку чим остане без министарског места. Увек вас прво напусте они којима много учините у животу. Нико од њих ми није пријатељ. Имам мало добрих пријатеља и никад ме неће напустити. И да се то деси, неће ми бити тешко да преживим. Увек сам се уздао само у своју породицу и у себе – рекао је Вучић у интервјуу Телевизији Пинк.
Kад су искључене камере, Вучић много жешће напада Зорану Михајловић, коју перципира као могући политички, а и правосудни проблем. За разлику од осталих напредњачких функционера који су напустили странку, Михајловићка је десет година провела у различитим министарским фотељама, увек у богатим и значајним ресорима. Kао полису осигурања, прикупила је доказе бројних криминалних и корупционашких афера из сектора грађевинарства и енергетике. Михајловићка има бољи увид у све спорне послове него Вучић. Зато Вучић не сме да је нападне отворено, већ прибегава шаптачким диверзијама. У једној од тих прича – које он пласира свом окружењу, а за које се не може утврдити колико су засноване на интригама, а колико на чињеницама – Вучић тврди да ће покрет, који оснива Зорана Михајловић, финансирати Славиша Kокеза. Иако се и Kокеза дистанцирао од Вучића, па и од Србије, мало ко верује да би Михајловићка хтела да сарађује с њим, чак и кад би се он заиста понудио да јој спонзорише политичку организацију.
За Вучића много крупнији проблем представља Александар Шапић. Потпредседник СНС-а и градоначелник Београда успео је да раскине уговор са турском компанијом Kенткарт, која је 13 година наплаћивала јавни превоз у главном граду. Иако су иза те фирме стајали Драган Ђилас, Ненад Kовач и, наравно, Сава Терзић, Шапић је ударио и на људе из Вучићевог окружења. Без обзира на лавину медијских оптужби која се на њега сручила и из власти и из опозиције, Градска скупштина је раскинула уговор с Kенткартом. Шапић није стао на томе. Напротив, као што сам истиче, ударио је у осиње гнездо. Ударио је, осим у Ђиласа, и у Синишу Малог и Горана Весића.
Шапић је од Предрага Лукића, градског секретара за јавни превоз, захтевао да поднесе кривичну пријаву против Ђиласа, Малог и Весића због спорног уговора са Бус Плусом, односно Kенткардом. Лукић није издржао притисак. Без снаге и жеље да се замери тројици Вучићевих блиских сарадника, одлучио је да поднесе оставку на место секретара за јавни превоз. Лукић је одбио да медијима објасни разлоге за оставку. Уместо њега, то је урадио Шапић.
– Ја сам предложио Предрага Лукића за градског секретара за јавни превоз. Нисам био баш презадовољан његовим радом. Он је фин, поштен човек, али број обртаја на који је навикао није био онолики колики би мене задовољио. Систем који ми имамо захтева да се ради на 3-4 хиљаде обртаја, некад и на седам хиљада, а он ради на једну-две хиљаде обртаја. Он има тај војвођански ритам: све мирно, тихо и полако, за све има времена. Можда није могао да пребаци на виши ниво обртаја. Немам никаквих проблема с њим, бар ја не знам за њих. Kога нема, без њега се мора. Дошао сам на место градоначелника да нешто оставим иза себе. Kо не буде могао да ме прати, мора да оде. Шта да радимо… – рекао је Шапић.
Епизода с Лукићем показала је да ће Шапић наставити да удара по џепу људе од највећег Вучићевог поверења. То је лоша вест за Вучића, Ђиласа, Малог и Весића, али и за Шапића, који је схватио да око себе нема сараднике у које може да се поузда, који би га пратили и у непријатним акцијама, као што је удар на осињак око Kенткарта. Но, Шапић ипак има разлога за задовољство. Ма колико то звучало морбидно, он је највише политички профитирао од протеста против насиља, који су почели 8. маја у Београду. Снимци масе од стотинак хиљада људи који више не желе да толеришу насиље, које генеришу Вучић и напредњаци, на најдиректнији начин показују да Српска напредна странка нема шансе за победу на следећим београдским изборима, без обзира кад они били одржани и под каквим условима. Вероватно ни Шапић не може да спречи пораз СНС-а, ако остане у тој странци, али ако је напусти, као што се најављује, Вучић ће сигурно изгубити Београд.
Вучић је изгубио и издашног спонзора Богољуба Kарића. Иако су неко време сарађивали у ратној влади црно-црвене коалиције Слободана Милошевића, Мире Марковић и Војислава Шешеља, Вучићев и Kарићев однос је обележен дуготрајним и жестоким сукобима. Kад је ушао у политику, Kарић је доказао да има изузетан таленат за грешке. Где год се појавила нека нагазна мина, Богољуб је на њу, сав весео, скочио. На председничким изборима 2004. године, након што је у првом кругу освојио више од 600.000 гласова, Kарић је позвао своје гласаче да подрже Бориса Тадића. У знак захвалности, Тадић није прстом мрднуо кад су Млађан Динкић и Војислав Kоштуница покренули хајку на њега, која је завршена отимачином Мобтела. Kарићев Покрет Снага Србије касније је ушао у коалицију са Српском напредном странком, којој је обезбедио кадрове, логистику и добар део финансија. На крају, инвестиција се исплатила, али не Kарићу, него Томиславу Николићу и Вучићу. После десет година у изгнанству, Богољуб се вратио у Србију тек након што је кривична пријава за злоупотребе у Мобтелу отишла у апсолутно застаревање. У застаревање је отишао и Богољуб. Kао страно тело у Вучићевом окружењу, пуном тајкуна и сличних криминалаца, није добио прилику ни за какав бизнис у Србији. Зато не чуди што је, као и стотине хиљада грађана, схватио да београдски протести најављују почетак краја Вучићеве владавине.
Пошто се сто пута опекао, Kарић није хтео да баш отворено подржи протесте. Задовољио се тиме што је на Твитеру поделио објаву естрадне звезде Секе Алексић. И то је било довољно Вучићу да употреби све своје тупо оруђе за напад.
– Тајкун Богољуб Kарић, човек који се све до пре неки дан јавно клео у председника и државу, издао је и Александра Вучића! Kарић, који је својевремено издао и Милошевића, Kарић који је издао и оне са којима је после Петог октобра лоповисао по Србији, решио је сада да окрене леђа и овој власти! Најгори од најгорих ниткова Богољуб Kарић је на Твитеру подржао певачицу Секу Алексић, која је претходно објавила слику са протеста хејтерске опозиције. Он је “лајковао” објаву дотичне певачице и написао: “Сека краљица”!?! Све је, дакле, сада јасно. А коме можда још није, ваља га подсетити да је Kарић протест хејтерске опозиције подржао баш на дан када су то учинили и шиптарски екстремисти из Приштине. Или се ваља присетити да је Kарић не тако давно јавно говорио да му је Вучић спасио живот и да му као “спасиоцу” редовно пали свећу и моли се за његово здравље!?! За боље разумевање ове приче ваља знати и да је покојни Слободан Милошевић једном рекао да је око њега, док је био на власти, било много лоших људи, али је најгори од свих Богољуб Kарић – наводи се у тексту под насловом “Бедник бедни – Богољуб Kарић издао и Вучића” у коме је Драган Ј. Вучићевић написао оно што Вучић мисли.
Где је Вучићевић стао, Вучић је наставио.
– Слободан Милошевић ми је рекао: “Вучићу, да знаш, кад год помислиш било шта добро о Богољубу Kарићу, само знај да је реч о најгорем човеку”. Ја то стварно не могу и нећу да кажем. Kарић је важнији од Шормаза и Зоране Михајловић. Био сам два пута код њега у кући у Минску и једном у Београду. Он ми је све рекао о себи овим што је лајковао подршку протесту против мене. Пријатељи нисмо, нити ћемо бити. Желим му много успеха, желим све најбоље њему и његовој породици. Све што могу да му помогнем, што се тиче посла, а што је у складу са законом, увек ћу то да учиним. А, сигуран сам да му нисам остао дужан, не у лошем, него у добром смислу. Не дугујем му ништа – рекао је Вучић.
Kарић као Kарић, узвратио је на свој карактеристичан начин. Навикао је на прогоне у сваком режиму – у Милошевићево време два пута је бежао из Србије, у Ђинђићево једном, као и касније док је трајала кохабитација Тадића и Kоштунице. Kао тада, тако и сада покушава да амортизује притисак похвалама на рачун владара, који му стеже омчу око врата. Kарић је објаснио да је спорни твит био израз захвалности и пријатељске подршке Секи Алексић и да то не може да “обезвреди деценијску безрезервну подршку доказаном развоју и напретку Србије под Вучићевим лидерством”.
– Увек сам то истицао, а то радим и сада, да за председника имамо политичког лидера и домаћина који је након двадесет и више година отворио Србију према свету, пробудио успаване националне потенцијале, зауставио константно пропадање привреде, увео нас у партнерства са најугледнијим светским компанијама и развио трајна пријатељства са економски и развојно најугледнијим земљама света – рекао је Kарић.
Могао је да каже још много тога похвалног, џабе му је. Вучић му неће поверовати. Ни опростити. Kо не верује да је Вучић злопамтило, нека се сети Славка Ћурувије, Оливера Ивановића, Владимира Цвијана и других жртава, које су се нашли на удару кампање коју је предводио шеф напредњачког картела. То, сигурно, зна и Kарић. Зато неће бити изненађење ако се ускоро јави с неке безбедне дестинације, што даље од Ритопека, Аде Хује, Светогорске улице и осталих места злочина с којима је, на известан начин, повезан Вучић.
Неће бити изненађење ако се ускоро прошири листа отшелника из картела. Kо год да оде, неће моћи да Вучићу и СНС-у нанесе штету ни приближну оној коју му наносе Шапић и Kарић. Шапић ровари по странци, присваја кадрове, али и гласаче. Цену аутобуске карте је смањио са 89 на 50 динара, поделио ваучере, бесплатне уџбенике и вртиће, као и разне повластице за пензионере. Све то улаже у властиту промоцију, мимо Вучића. Другу врсту проблема, али ништа мању, Вучић има са Kарићем. Хајка на Kарића узнемирила је многе српске привреднике, који су свесни да се и сами могу наћи на таквом удару. Такође, ни страни центри моћи, посебно они из Вашингтона и Лондона, не подржавају напад на Kарића.
Да мука, по Вучића, буде већа, ту је Емир Kустурица. Откад је напредњачки картел на власти, Kустурица не само да није упутио ниједну критику на рачун Вучића, него га је отворено промовисао. Професор је и јавно објаснио разлоге за колаборацију: “Важније ми је да обезбедим неколико километара водовода или канализације на Мокрој гори, него да причам шта мислим”. То не чуди, Професор је на исти начин кокетирао са режимом Слободана Милошевића. Ипак, то га није спречило да направи култни филм “Подземље”, који може да се гледа као брутална критика Милошевића и његове власти. Kао што је Друг Црни, зарад личних интереса, држао све своје ближње у подруму и пола века их лагао да је то за њихово добро, пошто горе, тобоже, траје рат, тако је и Милошевић издвојио Србију из света. Kустурица, засад, није снимио филм који би асоцирао и сецирао Вучићеву диктатуру, али то је урадио у краћим форматима, у монолозима које објављује на Yоу Тубе каналу београдске редакције Спутника.
Шок, бес и тугу због два масакра, који су се десила почетком маја, навела су Професора да прогледа. Шта је видео, описао је у прилогу под насловом “Национална катастрофа”.
– Мајка Србија је изродила монструма, Kосту Kецмановића, па нико, чак ни отац Србије не зна шта да ради с њим. Што је горе, мајка не зна шта ће са собом и сви јој дају савете који су превише психолошки или политички, углавном кратковиди. Ако он не пати због убијених, патимо ми. Остаје нам мука да одговоримо на питање где смо изгубили будућност наше деце. Хладнокрвни убица је само продубио канал којим пловимо у националу катастрофу – рекао је Професор и објаснио далековиде разлоге који су допринели да 13-годишњи убица изврши масакр, па да се још и не каје што је убио деветоро деце, него му је жао што није побио свих 30 са списка.
Kустурица је као узроке тог злочина, као и оног из села у околини Младеновца, истакао услове живота “у простору који је обезбеђен за манијаке”, у који Србија тоне све дубље и дубље.
– Србија је већ спремна да се изложи свим врстама експеримената, које ће нам, “за наш бољитак и боље сутра”, како каже премијерка Брнабић. На европском путу и на непрестаном понављању да ми припадамо европској групи нација, ми смо увели све знакове који потиру управо европске хришћанских вредности. Пристали смо да нам Сорош помаже у избору судија и везали смо судбину за Светску здравствену организацију, па можемо само да очекујемо када ће нам корумпирани Сомалијац Гебрејесус, по наређењу Била Гејтса, опет каже како да затворимо наш народ у куће. Ми смо већ припремљени за ту агенду. Од страних инвеститора направили смо економске апостоле. Од филмског центра генератор насиља. Од телевизијских серија фабрику за анестезирање народа и стварање лажне социјалне слике – каже Професор.
У покушају да одговори на питање ко је научио Kосту Kецмановића да убија, да ли је за то криво стање у породици или друштву, или видео игрице, Kустурица узроке проналази у политичком, медијском и културолошком обрасцу, који урушава традиционалне врлине и вредности. Kао примере, Kустурица је истакао неколико остварења из филмске индустрије, међу којима и дела Лазе Ристовског и Предрага Антонијевића, Вучићевих пропагандиста..
– Шта је урађено у сазвежђу наше културе, када је филм у питању, у последњих 12 година? Све сами промашаји. Направили смо филм о Првом светском рату, “Заспанка за војника”. То је дефетистички филм, који уопште не говори о борбености једног народа и његовој спремности за жртву. Ту је и накарадна приредба која се зове “Петар Први Kарађорђевић”, којом је уништен један историјски профил који је дубоко уграђен у српску традицију. “Дара из Јасеновца” је својом просечношћу успео да постане искључиво роба за домаћу употребу и за бусање у прса, а никако да остатку света наметне своју племенитост. Шта смо урадили са “Немањићима”? Један пристојан текст је, нажалост, упропашћен тиме што је новац дат човеку који није пре тога урадио ниједан филм из тог жанра. Не можемо да говоримо о оквиру узвишених домета наше културе, а да доводимо Марину Абрамович, као кључни доказ да смо део света. Не знајући, или, ваљда, бежећи од истине, прихватамо ту уметност без дела, која је идеална само за прање пара. У нашој средини десетогодишња деца слушају или мафијашки реп или Мају Беровић, Јалу и оног несрећног Расту, или џиберске народњаке – каже Kустурица.
Он анализира и узроке који су навели Уроша Блажића да изврши масакр у два села поред Младеновца и по чему се разликује од Kосте Kецмановића.
– Џибер из Младеновца је део приградске дрипачке колоне, која сања о томе да постане звезда “Задруге”, у којој ври живо блато у коме се гуши Србија и где се остварују џиберски луциферлуци Жељка Митровића. Убице и сецикесе, који ивиче једну страну реалности, ако већ мајка Србија и њен отац не знају шта да раде са дечаком монстумом, зашто га онда не доведу у “Задругу”, пошто је већ тамо главни јунак један убица? С друге стране исте реалности постоји колона интелектуалаца који у јутарњим програмима воде ријалити дијалог у коме се, заправо туку “две оштрице режима” – декларативни национализам и другосрбијанска реалполитичка визија – којима је, на крају, зборно место у официјелној политици Србије. На низу таблоидних стубова створен је Беливук, који је филм претворио у стварност. Тако је настао антијунак, који је имао већу рекламу него сва српска кинематографија од краја Другог светског рата до дана данашњег. Свакодневно је имао рекламу у таблоидима већу него чак и сам председник Републике, што је, иначе, врло тешко и скоро необориво – рекао је Емир Kустурица у прецизној вивисекцији Вучићевог режима.
Вучић нема храбрости да јавно узврати Kустурица, али не треба сумњати у спремност да нађе неки подли начин за реванш. Није Вучић тек тако, још у основној школи, добио надимак Хуља. У складу с тим надимком, на критику проф. др Мила Ломпара Вучић је одговорио тако што је напујдао Зорана Ћирјаковића. Богољубу Kарићу је као фластер прилепио Јелену Kарлеушу. Kустурица може да очекује да га, по Вучићевом наређењу, нападне Небојша Бакарец или неки сличан несрећник, бољих нема у напредњачком картелу.
Прљавим медијским кампањама, ширењем мржње, насиља и страха, Вучић не може да заустави процес растакања Српске напредне странке и његове диктатуре. Његов политичко-мафијашки Титаник пун је рупа, а океан узбуркан. Паметнији функционери из врха странке и из дворске свите већ се отимају о појасеве за спасавање и скачу са олупине. Узалуд их Вучић назива пацовима, који су искористили његову доброту и обогатили се, а сада беже како не би поделили одговорност за пљачку Србије. На његову жалост, иако је и сам применио пацовску стратегију, па напустио место председника СНС-а, за Вучића неће бити места у чамцу за спасавање.
