Пад

У бескрајном низу победа, које власт и медији немилице прокламују већ годинама, поткрала се једна ситница – потпуни национални, државни и културни слом. Ако наставе овако да побеђују, следеће године ћемо имати савршени хаос у Србији. Бојим се да победиоци, овакви какви су, неће моћи и хтети било шта друго, осим да побеђују сопствени народ, његову државу и његову културу.

Ово, све скупа, почиње да личи на најригиднији комунизам, не онај титоистичког, већ источноевропског типа, у коме је производња непријатеља најуспешнија привредна грана. Нема дана да се економски и привредни слом и неуспех косовске политике, прикрива проналажењем хулигана, екстремиста и унутрашњег непријатеља. Они, који прате моје емисије, знају да одавно говорим о томе да се налазимо у постдемократском друштву, односно на нужном и неизбежном путу у диктатуру; проналажење, на дневној бази, непријатеља, екстремиста и хулигана је сигуран доказ да се, на обзорју политичког живота у Србији, уздиже диктатура, и то таква, да ће нам социјализам изгледати као Дизниленд.

Комунистичка диктатура, бар у ондашњој Југославији, била је ограничена, јер је морала да покрије само релативно мали број неистомишљеника, док је велику већину становништва корумпирала радним местима, школовањем, сређеним здравственим системом, становима, јефтиним комуналијама, радничким правима, синдикалним летовалиштима и, уопште, солидним стандардом. Ова, модерна диктатура, која се спрема, мораће да буде тврђа и суровија, јер већини грађана нема да понуди ништа осим батине. Пошто РТС и Пинк нису више у стању да оптимизмом, новом религијом постпетооктобарске Србије, закрпе рупу између европске бајке и стварности, тај посао ће морати да преузме полиција.

Нећу да будем злонамеран, па да кажем да српски тријумвири, Николић, Дачић и Вучић, желе диктратуру. Напротив. Диктатура је у логици система, који је, више од две деценије, изместио власт из парламента у мутне центре моћи. Данас изгледа као да Вучић и Дачић воде службе безбедности; за пола године ће постати очигледно да те службе воде њих. Већ одавно неформални центри моћи у Србији не морају да се споразумевају са страним центрима моћи преко Владе и министара, већ имају директне линкове.

Неки од вас су се свакако питали зашто режим бар мало не успори привредни, културни и економски слом, ако ни због чега другог, оно због мирнијег и удобнијег претрајавања мандата. Одговор је прост: режим не контролише поредак, већ само, пред камерама, симулира моћ. Од 2000-те до данас, променило се пет режима, а да се ништа није променило. Шта то говори? Управо то да се стварна моћ не налази у рукама оних који улазе у изборни процес и да су промене, у оквиру тог истог изборног процеса, немогуће.

Политичким елитама се дозвољава једино да се обогате током мандата и ништа више. Што је најгоре, и неформални центри моћи су хетерогени и, сем сагласности да Србију треба темељно опљачкати и упропастити, немају заједничке циљеве. Ти различити циљеви производе опасне поделе унутар безбедносних структура, што ће репресију, у блиској будућности, учинити крајње насумичном. Делови тих структура ће имати своје посебне непријатеље, своје тужиоце и судије, своје полуприватне притворе и своје планове за будућност.

Разлика између „чврсте руке“ и диктатуре јесте у томе што „чврста рука“ контролише систем, има смер и правац и политичке неистомишљенике не гони по приватним наруџбинама. Код чврсторукаца се зна граница која се не сме прећи, код диктатора се граница мења дневно и број прогоњених је изузетно велики. Мала илустрација: чак и по веома широким проценама, за пет година, од 1948-е до 1953-е, ухапшено је између 50 и 70 000 информбироваца.

То је, негде, дванаестак хиљада годишње, или хиљаду месечно, и то у држави од 20 милиона становника. Током акције „Сабља“, годишњи учинак ОЗНЕ из 1948-е, сабијен је у месец дана, или мање. Само укус епохе, односно вера у демократију, чине да се ОЗНА доживљава као екстремно репресивна организација, а постпетооктобарске службе безбедности као слуге демократије. Удбаш старог типа би се згрозио над количином репресије модерних времена. Онда, у зла, диктаторска времена, ухапшен је сваки четристоти становник и то током пет година. Овде је ухапшен сваки четристоти у петнаест дана. Мислите о томе.

Те, 2003-е године, опробана је репресија широких размера. Систем је успео да, за само неколико дана, у затворе претвори сваки објекат, који је желео. Полиције, да видите чуда, није недостајало. СФРЈ је имала 40 000 запослених у полицији, на 20 милиона становника. У данашњој Србији, полиција има 48 000 запослених, на 7 милиона присутних становника.

Онда је сваки петстоти грађанин радио у полицији, данас сваки сточетрдесети. Не верујете, ваљда, да их је толико да би ширили демократију? Са ове временске удаљености, сасвим је јасно да безлични Зоран Живковић, тадашњи премијер, уопште није контролисао догађаје, нити је смео то да ради. Мислите да ови данас имају више власти и моћи, него Живковић у оно доба?

Пребацивањем свих својих промашаја и неуспеха на хулигане, екстремисте и Србе с Космета, режим покушава да добије пропагандистичку битку али, будући да га не краси дубља мисао, не примећује како се играчка претвара у плачку. У интересу је режима да престане са оваквом праксом, јер неће бити у стању да, ако догађаји ескалирају, контролише инструменте силе, нити ће моћи да се мирна срца ослони на њихову лојалност. Властољубље ће властодршце предалеко одвести и они се грдно варају ако мисле да ће их сила држати на врху заувек; судбина Милошевића и Ђинђића је пример превртљивости апарата принуде.

Друштвени консензус се распао после избора од 3. новембра и не може се обновити. Власт је изгубила сваки легитимитет, јер је доживела три пораза за месец дана (отказивање геј параде, овлачење нацрта Закона о ГМО и 3. новембар) и више није јасно кога она уопште представља, осим страних господара и унутрашњих центара моћи. Избори, до којих неће доћи пре тренутка кад се Устав мора променити, да би се легализовала предаја Косова, неће релаксирати ствар, јер и бабе виде да су изборним процесом овладали медији и новац и да је свако бирање обесмишљено.

Опозиција, мислим на ону стварну, а не на резервни ешалон власти, неће имати равноправну утакмицу, а све и да добије у кутијама, изгубиће на Републичкој изборној комисији или, да неким чудом и њу преживи, изгубиће на суду. Први пример ће бити избори на Вождовцу, где ће Двери и ДСС трчати везаних ногу. ДС, СНС, УРС и ЛДП ће у изборе убацити бар сто пута више новца у изборни процес од Двери и ДСС-а и имаће немерљиво већу медијску подршку. Платиће активисте, купиће поклоне за бираче, обећаваће запослење и ситне услуге, асфалтираће, пријављиваће своје активисте на вождовачке адресе, формираће утварне групе грађана, које ће само уносити забуну…

Медији ће пропратити све активности партијских и државних главешина, које ће се, средином децембра-гле чуда-одвијати баш на Вождовцу. Грађани ће одговорити на ово гњечење исто као Срби са Севера: малом излазношћу. Ценим да ће 30% бити горња излазност и опет ће 12-так процената бити довољно да се формира власт, јер ће се гласови оних истих утварних група грађана, које неће прећи цензус, прелити највећој партији.

Питање легитимитета се неће постављати и победници ће шенлучити већ у девет сати увече, иако и они знају да су добили највише 5% некупљених и непомићених гласова. Од милион незапослених у Србији, бар половина верује да ће посао наћи преко неке партије, али тешко да ма ко из те гомиле мисли да ће му посао дати ДСС, или Двери. Државни апарат, о инерцији, увек гласа за власт и тиме су решене све енигме: власт креће у трку са толиком предношћу, да опозиција нема ама баш никакву шансу.

До сада су, у Србији, избори били велики вентил за отпуштање социјалних тензија. То им је била, уједно, и једина функција од 5. октобра. Сада су и ту функцију изгубили, јер се, у оној гомили од 70% оних који на изборе не излазе, не крију равнодушни, већ згађени. То на добро неће изаћи.

Не види се, дакле, вентил у друштву. Нема посла, нема хлеба, нема слободних медија, нема опозиције. Диктатура постаје ултимативна, јер баш она већина, која је згађена српском политиком, не може више да трпи оволике успехе власти. Кад не би морали да једу, некако би и трпели, али без тога неће. На крају, режиму увек остаје да саму људску природу огласи за екстремну и хулиганску, да само живљење огласи као субверзивну делатност, да ухапси све који хоће да раде, једу и школују децу. Али, постоји мала зврчка: притиснуто јаче, све више одскаче.

Милан Миленковић