Падај Мило и неправдо

Вели Мило Ђукановић како није имао лошу намеру према Србији када је одлучио да призна оно што се никад признати не може и не сме- незавиност Косова и Метохије!

Отприлике, желео је да помогне Србији, јер ваљда то тако иде: кад брата заболи глава не дајеш му лек, што би га, авај, тровао хемијом, него га лепо секиром скратиш за главу и бола више нема, проверено!

Ражалостио се подгорички Потемкин толико да је сузних очију (а познат је као душеваан човек- заплаче како види гладног, немоћног, Свету Маровића иза решетака, народ који се гуши у сузавцу док у тој магли полиција покушава да му помогне наводећи га пендрецима по леђима ка свежем ваздуху) говорио и Тадићу и Вучићу како је Косово јалова работа и како им ваља наћи утеху у неком хобију: кукичање, хеклање, сакупљање значака, продаја националних интереса преко интернета на комад и кило…

Саветовао је, сирома, ал ко да га послуша- овај први којем је Србија била модна писта а он политичка Станија с Андрићевог венца, или овај други којег је као Јован Крститељ умочио неколико пута у Морачу и послао у Београд уз благослов: “Ја те створих и дадох ти моћ да ходаш по води, летиш, говориш шест сати без паузе и учиниш за Србију више неголи што би метеор да удари по сред ње! Сваког јутра пред огледало понављај себи: “Ја сам Бог, ја сам Бог, ја сам Милов мали, што ти је дође као пословођа Богу” и ако ли ти ко не поверује ти буди милостив, опрости му и пусти кербере да га провуку неколико пута кроз блато и го.на, мени пали већ две и кусур деценије…”

Проблем у читавој причи јесте ситница, готово занемарљива, да Мило Ђукановић осећа Србију братском колико и Северна Кореја- Јужну, растребио је чак и маслачке који су цветајући нагињали ка Србији, али једнако воли и Црну Гору, јер с правом може да каже: “После мене- ништа!”

То што си признао Косово и Метохију као нешто што никада не може бити ишта осим Србије- за то ће ти довека судити јастук, добри мој Мило, преци и потомци који ће те се стидети ко Секуле Дрљевића!

Није твој пупчаник у банковним рачунима, перјаниче аветни, нити га је пресекао и подвезао Мираш што помазује сурутком, нити Јеврем Брковић који те учи неком језику змија, већ на истом том Косову, дубоко под његовом гробном и светом земљом!

Сећаш ли се оне владичине: “Ко се стиди поријекла, рђа вазда довијека”, мада те и тај субверзивни елемент Његош жуља и боли ко сат од 100.000 евра кад га претегнеш на “праведничкој” руци!

Но, не секирај се, иде октобар, леп месец Михољског лета и Миловске јесени, даће Бог, ал не тај порцулански којег си поклонио Мирашу, већ онај што види и вага…

За тачно месец дана гласаће Црна Гора, а бојим се да овог пута неће ићи стазом којом је пендрецима “спасаваш” из облака сузавца, већ оном на којој си поставио наплатну рампу и разрецао цену мислећи да је превисока!

Нема за слободу превисоке цене- на пендреке ће ти народ одговорити гласачким листићима, да видиш какав тек белег по леђима они остављају..?

Признајем, после 16 година нама у Србији један такав исти октобар није донео добра колика смо очекивали, али овај, у Црној Гори је шанса да и ми исправимо некее грешке!

Твоје: “Здраво” оздравиће и Црну Гору и Србију, којом владаш својим Пинокиом, подгорички Ђепето мој!

И да, ако ме ко упита одакле ми право да из Београда коментаришем прилике у Црној Гори, ево и да одговорим- из Црне Горе сам, поносан на своја морачка брда колико и на своју Србију, не дајући да ми ико одваја та два, а камоли растребљује од свега за шта су нам праоци падали вичући у ропцу: “Живјеле Црна Гора и Србија!”

Хвала то још једанпут што ниси имао лошу намеру признавањем Косова и Метохије, па ето немам је ни ја признајући да ће ме довека бити срамота што нема тих ветрова с Ловћена, Комова, Дурмитора, Сињавине, Бјеласице, Мораче, Горице…који ће моћи да одувају црни облак који си навукао над Црном Гором и развеју маглу у коју си је утамничио!

Толики је, нажалост, да ће требати генерација док се кроз твоју заоставштину не разаберу до ведрих јутра…

Од срца ти желим сунчан 16. октобар како би што јасније видео да је и пад- лет, па лети, брате мили, са све кликом у беспамет из којег сте се винули…

Ко ће те после пригрлит не знам, ал знам да би јастука требало да се плашиш више и од Демократског фронта!

Они су људи, праштају, само желе да им Црна Гора никада више не буде црна без у имену, ал јастук не прашта, па нећеш знати јел мање боли заспати ил рвати се са собом да останеш будан- ноћ ће стрпљиво чекати, а у њој нема камера и сервилних новинара с Милоугодним питањима… 

Михаило Меденица, Недељник.рс